Religija
1911
| Religija Pisac: Milutin Bojić |
Ne! Ne dajte umu da gospodar bude!
On se svemu smeje satanski i stravno
I rasparčan bludi poput gole lude
I razdrljiv mrce ceri se ogavno.
Sa detinjskim smehom sluša tmulu lupu
Istrulih lubanja i pust cvokot zuba;
Dok mu vise grudi i mre snaga gruba,
Sa pohlepom steže zarđalu kupu.
I gust otrov pije pun truleži smradne,
I to zove pivom što istinom poji.
A kad ledna slana iznenada padne,
Nem, smućen, lešine po pepelu broji.
O, pusti da zvezde idu svojim tokom.
Neka mru nebesa i sunca se gase!
Ne beščasti nebo poganičkim okom:
Ti neznaš reč Večnost, ne pojmiš mu glase.
Usamljen na žalu sprženom i golom,
Gde govori talas i gde oluj riče,
Ili južni vetar igra se topolom,
Ili gladan galeb iznad stena kriče,
O, tu slušaj Boga, a umu se ceri
Što jauče bolno glasom crnog Jude:
Tad se srce klanja jednoj novoj veri,
Tad ljubav i mržnja svoj mu venac nude.
Ne, ne dajte umu da gospodar bude!
|