Raspis

Raspis Pisac: Milovan Glišić

Jedan dan oko Petrovadne, a baš u sam prvi sumračak, počeše zvrktati nasipom beloševačkim male, prljave taljige nekog Simice Šuškala iz Meonice. Prozvali su ga Simica, što je bio malen i hitar kao petlić; Šuškalo su ga prozvali što je šuškao kad govori. Njegove taljige i mršavo, mrko kljuse, svi su dizali na podsmeh - iako su to bila jedina kola u kojima se vožahu putnici iz Meonice i iz nekoliko još sela, kad putuju u Valjevo i natrag.

Simica je bio veoma naivan, ali je ipak uviđao šta vredi njegovo kljuse i taljige u njegovoj okolini, pa nije ni mario što mu se podsmevaju, nego je sasvim ponosito govorio o svojim taljigama i mrkovu i zvao ih "moje kočije".

Međutim, ko se god vozio u tim njegovim "kočijama", taj već i bez kalendara može znati kad će se vreme promeniti: jer ne da se ni zamisliti da se takav putnik nije barem jednom strmoglavio u kakav jarak ili rupčagu kraj puta. A već što se truckanja tiče, seljaci su preporučivali svakom od strune, kao najstariji lek, Simičine kočije.

Ele, kočije su Simičine zvrktale nasipom beloševačkim, a u njima je sedio Nikola učitelj i Sava, opštinski pisar iz Meonice.

Sava je bio živi đavo - i veseljak, i govorljiv, i šaljivčina, a Nikola više ozbiljan i ćutalica. Obojica mladići oko svojih 25-26 godina, na najboljoj snazi. Obojicu su svi u onoj okolini voleli i hvalili se s njima.

Sad su njih dva putnici Simičini. Simica veseo, bože, veseo što vozi tako valjane ljude, izmahne nekakim patrljkom, za koji je privezao malo uzice te načinio bajagi bič, ošine svog mrkova, pa zategne što igda može: "Bolan, Julka, zar si još devojka?" Kljuse se malo zakasa, a njegove kočije a na jednu a na drugu stranu, a s obe strane puta zija dosta podubljih opasnosti, pa još neke i kaljave. Sava i Nikola drž' rukama za lotre, pa se uzveraju na koju će stranu poiskakati. jer su časom mogli da se načine lepi kao oni ćerpičari što povazdan mese blato i suše ćerpič kraj Kolubare.

- E e, lakše, more! Šta to radiš? - podviknuće Sava, kad kočije trucnuše preko jedne prilično duboke i opasne opasnosti nasred puta, te putnici odskočiše za čitavu pedalj s ono malo krovine na kojoj seđahu.

- Ništa, ništa, ne bojte se! - kuraži ih Simica, i skočiv hitro na zemlju, stade zavirivati da mu nije što spalo s kočija.

- Stani da siđemo - biće sigurnije a i tako ne može ti konj izvući uz to brdo.

Simica ustavi kočije, te Sava i Nikola siđoše pa ode napred šibajući svaki čas svog mrkova, koji je jedva vukao i prazne taljige uz brdo pored Bele stene.

Sava i Nikola pođoše najlak peške za njim.

- O, brate, ala me onaj danas naljuti - jesi video samo! - reći će Sava.

- A što se ti, opet, kidaš? - primeti mu Nikola. - Pusti ga, nek govori!... Dobro te nije gori, a onaki se kojekako mogu trpiti.

- Ono i tako je, ali ga baš ne mogu slušati. Gde god stane i sedne i s kim se god sastane, sve se hvali kako je on najtačniji, najuviđavniji i najveštiji u svom poslu.

- Ta to je njegova slabost.

- Slabost, ali već mi dosadi ta njegova slabost.

- Pa šta ćeš mu kad je taki... Evo, ima dve godine kako je kapetan u ovom našem srezu, pa ga već i deca znadu kakav je i smeju se hvalisanju njegovu. - Naposletku, ja ne znam kaki si ti to! Ja se nikad ne bih ni upuštao s njim u take razgovore... Znaš dobro da on ne misli kao ja i ti, niti ga možeš obrnuti da misli, pa što tek za praboga prosipati reči?!

- Ali ja se nisam toliko ni upuštao...

- E, nisi ja!... Uzeo si mu dokazivati kako nas naše kancelarije i ono odugovlačenje i piskaranje po njima skupo staje. To ti njemu ne možeš nikad dokazati...

- Ali molim te. Niko, kako neću?... Eto, uzmi samo jedan prost raspis šta staje. Na primer, nađe se u našem selu kakvo mangup prase; ne vredi najviše dvadeset groša. Šta bude? Opštinski sud javi aktom sreskoj vlasti i moli je da se traži prasetu gosa. Sreska vlast potraži prvo po srezu, pa ako nigde nema, onda javi okružnom načelstvu i umoli ga da raspiše. Dok se to sve raspiše kud treba, utroši se, koje za sastav a koje za prepis, blizu četiri stotine groša same artije!

- Smanji malo, smanji! - primeti mu Niko smešeći se.

- Šta smanji? Izračuni sam, pa ćeš videti! Niko se zamisli i stade računati u sebi. Malo posle mahnu glavom i reče:

- Gotovo, pravo veliš; odista, ode blizu toliko.

- A kud je još poštarina i rad oko toga. Dakle, vidiš, jedno šugavo prase stane toliko troška, a koliki bi račun bio kad bi uzeli računati neku parnicu koja se tera po pet-šest godina?! Istroše ljudi i crno ispod nokata dok dođe do nekog svog prava.

- Sve je tako, ama nema ni smisla ni vajde pokazivati tako što kapetanu Paji.

Kapetan Paja bio je od onih starih kapetana, kojih danas retko ima, i koji su u svoje vreme izučili samo dva-tri razreda osnovne škole, pa posle dugom službom doterali do čina kapetanskog.

Kapetan Paja bio je u svojoj dužnosti dosta dobar, gotovo bolji od mnogih njegovih kolega. Sudio je i izviđao razne sporove u svojoj kapetaniji više po svom sopstvenom nahođenju nego po propisima. Obično se starao da lepim reč'ma i savetom izmiri parničare. Zato ga je narod vrlo zavoleo, poštovao i slušao. Ako koga malo oštrije i pokara - niko mu ne zamera; star je čovek, a kara ne što je pakostan, već što je rad da svakog obavesti.

Što se tiče njegovog razumevanja raznih propisa, o tome neki đavolani pričaju ovakav slučaj: Jednom se zapali u obližnjem selu neko seno, šta li. Dođe pandur i javi to kapetanu Paji. "Čekaj", veli mu kapetan, pa uzme neki zbornik i stane prelistavati, zaintačivši uza svaki list: "Požar, požar, požar!" Pandur u nestrpljenju žuri ga: "Gospodine, šta ćemo - gori tamo!" "Čekaj, more, čekaj", pa lista dalje i ponavlja: "Požar, požar!" "Izgore sve, gospodine, šta ćemo?" reče žustro i drugi pandur utrčavši u kancelariju. "Pa neka gori, šta ću mu ja; ovde nema nikakva propisa!" odgovori kapetan čisto srdito i baci zbornik ukraj.

A priča se još i ovo o kapetanu Paji: Jednom dođe raspis od načelstva da svi sreski kapetani podnesu izveštaje ima li u njihovim srezovima kakve industrije. Posle nekog vremena Paja odgovori načelstvu: "Po naredbi načelstva tražio sam u mom domašaju dotičnu industriju i nigde je nisam mogao naći."

Kapetan Paja imao je, kao što se već i Sava žali, pored svojih dobrih strana i jednu slabost - da se hvali, ma za što bilo. Sava se našao s njim u Valjevu i tu, reč po reč, gotovo su hteli da se svade zato što se kapetan, po svom običaju, hvalio kako je on uviđavan i kako, nikad ne radi ništa uzalud. Naposletku, u onom inatu, opkladili su se u pozamašnu opkladu da će Sava kapetanu podvaliti da napiše makar jedan raspis uzalud.

- O, ne mogu ja njemu ostati dužan nikako! Reći mi, molim te, pred onolikim ljudma da lažem i da ne znam ništa!... Vala, doskočiće njemu Sava i dobiti opkladu, već ako ne bude živ! - gotovo ljutito preti Sava.

- Ajde de, Savo, videću - kako ćeš mu doskočiti - reče Nikola smešeći se.

Utom iziđoše već na vrh brda, gde ih Simica čekaše s kočijama. Opomenuše Simicu da dobro otvori oči niza stranu, pa posedaše. Tu se već videlo da mogu malo i Simičine kočije juriti.

Bilo je već neko doba noći kad stigoše pred meoničku mehanu. Sava i Nikola uzeše svoje zavežljaje pa odoše naviše u selo.

Simica ispreže mrkova, turi mu jednu rukovet sena, pa uđe u mehanu da popije ona dva groša što su mu učitelj i pisar na rakiju dali; a već - ako zatreba, moći će se još koji groš i od kirije otkrnjiti.

U mehani seđaše nekoliko Meoničana i među njima dućandžija Đoša i pop Stevan. Mora da su nešto važno govorili, kad se ućutaše za časak - dok vide ko je. No kad videše da je Simica - svoj čovek - nastaviše opet divaniti, ali prilično ozbiljno.

Simica im nazva boga, reče popu: "Blagoslovi, oče", pa sede kraj njih i poče puniti lulu, a međutim je i mehandžija, po dužnosti svojoj, već metnuo polić preda nj.

- Ama ja vam rekoh - poče pop Stevan malo potiše - videćete da nećemo dobro proći, a ide Sveti Ilija!

- Nećemo ja! - prihvati neki Jovan travar iz gornjeg kraja. - Nije to, bolan, šala, zakopati nahoče u seoski potes!... Eno preklane, pamtiš i ti Marjane, i ti, Manojlo, a i ti, oče Stevo, gde po Dračiću pobi sve tuča... Drži ljudi, zovi čak protu iz Valjeva te nosi litiju, i udri čini molitvu - aja!... Dok jedva, u zlo doba, seti se onaj sprženi Perica. "Bog s vama", veli, "ljudi! Zar ne vidite, da se ovo propade? Nije nama vajde ni od prote ni od litije, nego de da iskopamo, mi ono nahoče iz našeg sela!..." Odmah ti, bolan, graknu selo, te ko budak, ka motiku, ko pijuk, iskopaše ga i odneše, te ukopaše čak negde kraj Graca pod obalu i, hvala bogu, više ni gradljike!

- Ja šta mislite vi, more ljudi - prihvati opet pop - osakatilo je to narod da ne može gore biti!... Eto, svi znate kako je i Zlatarić stradao što se u potes seoski zakopao utopljenik, a kamoli nećemo mi...

- Jes' popo, imate pravo - tvrdi Đošo ulagujući se - ravnim načinom, znate li i ja sam slušao kako su ta dva sela stradala... Letos sam, znate, izlazio u veresiju, pa stra'ota božija - samo da ste ondak videli.

- Ama ko li to naredi da se baš u naš potes ukopa? - upita Manojlo.

- Naredi kapetan - eto ko! - odgovori Jovan gotovo ljutito. - "Našlo se", veli, "u našem ataru..." A nije, zakona mi! Eno, sutra nek iziđu ljudi... Eto i ti si, Marjane, bio onde kad smo ga našli. Kazaće svi da nije u našem ataru, nego u paštrićkom.

- Vala, ljudi, meni se čini - poče Marjan tako važno kao da kazuje neku bog te pita kaku tajnu - da je to samo kapetanov inat... Još otkako se terasmo ono lane oko sinora, od onda se on na nas nešto izuze i stade duvati. I evo ovde sam najtanji (tu Marjan pokaza prstom svoj zamašan vrat), ako nije samo uprkos naredio da se to dete u naš potes zakopa!

- Jes', gospodin-popo, duše mi! - prihvati sad Đoša, metnuv ruku na prsi i unese se popu u oči. - Ja sam se, znate, ondak ravnim načinom našao u sreskoj kući - znate, da pokupim ono malo veresije. I verujete li, gospodin-popo, primetio sam ravnim načinom da radi u inat. Jes', tako mi svega na svetu - baš sam lepo poznao da je to njegovo masla...

- Čije mu drago, tek nije po nas dobro - reče pop kao zabrinut. - Nego dela, ljudi, da kako otarasimo tu bedu iz našeg potesa.

- Jes', bogami, popo - prihvatiše svi popovu misao - to će najbolje biti, da otarasimo belaja od naše kuće. Samo kako bi?

- Lasno, brate - upade u reč Jovan - iskopati ga, pa odneti u atar paštrićki, te ukopati gde se i našlo.

- Ono, lako je to kazati - prihvati Manojlo - ama ka će ga kopati?... Danju se ne može, videće kogod, a noću, ja boga mi, ne kopah ga, pa makar mi grad odbio oba uva!...

- Ako nećeš ti, ima ko će - reče Jovan. - Eto Marjan, on ga je i ukopao.

- Ta ono, jes'... ama ja, gazda Jovo... - uze Marjan da izvija, jer baš nije voleo da noću barata oko mrtvaca i grobova. - Ono, znaš... nije baš ni lako!

- Pa nećeš ti sam, ne boj se! - kuraži ga pop Stevan. - Eto ti i Simice. Vas dva moći ćete zar? Simica ionako kopa kašto rake, nije mu prvina. 'Oćeš, Simo, a?

- Ta moglo bi se, oče Stevo, nego znaš - poče i Simica da izvija - nekako, što veli Marjan...

- 'Oće, 'oće Simica - znam ja! - navali Jovan. - A sutra mu ne gine napojnica - svi ćemo dati...

- 'Oćemo, 'oćemo! Šta, zar mi našem Simi da ne damo?! - graknuše svi.

- Ali to treba još noćas, dok nije kapetan dokučio pa nam može smesti - veli pop. - Noćas je baš kao što valja; ljudi umorni, odmaraju se - niko neće opaziti...

I tako Simica i Marjan pristaše. Sad se tek otvori živ razgovor i šala. Njih dva popiše unapred poprilično napojnice; a već sutra, kad se sve svrši - biće još.

Bilo je već prevalilo po noći. Učitelj Nikola umoran, spava uveliko. Dok stade lupa na vratima školskim. Lupa - rekao bi, sad će vrata istaviti. Skoči Nikola onako bunovan i viknu.

- Ko je to?

- Naši smo! - odgovori neko spolja, a jednako gura u vrata.

- Koji naši? - upita učitelj, promoliv se kroz prozor.

- Ja, učitelju - odgovori Marjan i priđe prozoru, a iz njega zaudari kao iz rakijske mešine.

- A ti si to, Marjane! Otkud noćas u ovo doba?

- Imaš budak, učitelju?

- Budak?... A šta će ti budak? - upita Nikola čudeći se šta je tome noćas naspelo.

- Budak... treba mi. Imaš li?...

- Okani se ti, Marjane, noćas budaka... Idi te spavaj, bolje će biti. Ne dam ti ja sad ništa!...

- Ama molim te, učitelju, daj mi! Bogami čuvaću ko svoje.

- Ne dam, Marjane, ne dam. Idi - 'oću da spavam! - reče Nikola odsečno i zatvori prozor.

Marjan promrmlja nešto, pa se uputi pravo Savinoj kući - prema školi na jedan dobar puškomet. Stade lupati i njemu na vrata. Sava zarkao, pa baš ni u uvo. Marjan lupa još žešće.

- E, e, - ko je? a! - dreknu Sava iza sna, pa skoči te otvori vrata.

Marjan, kako beše navalio, umalo ne pade na nos preko praga.

- O, o! Drž' se!... A šta ćeš ti sad? - upita Sava razbirajući se.

- Imaš, ćato, budak?

- Šta?!

- Imaš budak - budak treba mi?

- Budak?! - ponovi Sava u čudu. - Hi - budak... A što će ti noćas budak?... Imam ja - te još kakav budak!... Mnogo pametniji od tebe... A što će ti?

- Ta treba mi. Ako imaš daj - nemam kad čekati!

- Ne dam dok mi ne kažeš što će ti.

Marjan, nema se kud, ispriča Savi sve - i što će mu i kud se sprema noćas sa Simicom.

- Aha, baš ti tek sad ne dam!

- Pa šta me onda varaš?... Dela, bogati, daj mi.

- Idi, idi kući te spavaj! Okani se ćorava posla... Gle ti njega - napao noćas buniti ljude! Idi, ne dam budak?... - reče Sava i zatvori vrata.

Marjan opet nešto promrmlja, pa se vrati. Dok se tek Sava priseti, pa brže za njim:

- Marjane!

-Oj!

- Odi, odi da ti dam.

Uze iza vrata budak i iznese, te mu dade rekav:

- Ali sutra zorom da si doneo - čuješ?

- Nemaj brige, ćato, i pre zore... - obeća se Marjan, zaturi budak na rame, pa ubrza Simičinoj kući.

Sava se brže bolje obuče, pa poteci školi. Sad, opet, on uze lupati na vrata školska. Nikola taman beše sveo oči, trže se kad ču opet lupu; promrmlja onako bunovan: "Ta kakva je ovo napast noćas!"... pa ustane i izviri na prozor.

- Ko je?

- Ja, Niko! Otvori da uđem - odgovori Sava prišav prozoru.

- Eto ti sad opet - ti! - začudi se Nikola... - Ček da otvorim! - i otvori vrata. - a koji je bes tebi noćas? Da nećeš i tu budak?

- Zar je i od tebe iskao? - upita Sava smejući se. - Ja mislim samo je mene budio.

- I jamačno dao si mu?

- Dabome.

- A ako učini kako čudo noćas?...

- Ne boj se... Znam ja šta će mu. Nego dela, oblači se.

- Da se oblačim? - upita Nikola uzbezeknuv se. - A što sad da se oblačim?

- De, de - obuci se ti samo, pa ćeš videti što...

- Ja, bogami, ne mogu. 'Oću da spavam.

- Ali molim te obuci se!... Zar ti meni ne bi učinio toliku ljubav?

Počeška se Nikola iza vrata - šta će sad? Tu se apeluje na ljubav, ne može mu odreći. Najposle, hajde da se vidi i ta komedija, pa makar se sutra malo i odspavalo - ionako je praznik. Obuče se i Nikola.

- E sad, Niko, ponesi verige - reče Sava - pa 'ajdemo!

- Verige!? - uzviknu Nikola začuđenije nego da mu je zaiskao tri budaka odjedanput.

- Verige, verige - ja! Ponesi samo... - potvrđuje Sava smejući se.

- Ja, bogami, gotovo neću da idem! - poče Nikola da se usteže. - Ovo je noćas da bog sačuva!... Jedan lupa, "daj budak"; drugi, "obuci se i ponesi verige..." Hm, budak - verige - ići u ovo doba... nisu čista posla!

- Ta šta se zanosiš vazdan! - oseče se Sava ozbiljno, pa otkači iznad ognjišta verige. - Eto, ja ću ih poneti ako se bojiš... 'Ajde ti samo! Nikola sleže ramenima i pođe za njim. Udariše sve jarugom, dok izbiše pod Simičinu kuću. Pred kućom taljige i za njih privezan mrkov, koji tokorse malo frknu i naroguši uši osetivši da ide neko. Sava i Nikola prilegoše za jedan koš i ućutaše se.

Malo postaja, a škrinuše vrata. Iziđe Simica, zaturio nekaku vrećetinu i motiku na rame, a za njim Marjan sa Savinim budakom. Sava i Nikola još više prilegoše da ih kako ne opaze.

- Sima, more, kuda ćeš ti noćas u ovo doba? - viče poluglasno Julka Simičina s kućnjeg praga za njima.

- Spavaj ti tamo - spavaj! Šta zijaš noćas? - oseče se na nju Simica.

- Ama, ne idi, more!... Jesi l' pijan - manit li si? Kako te kopanje snašlo noćas uoči praznika!?

- 'Oćeš ti ćutati jednom - il' da ti dođem tamo?! - prodera se Simica još oštrije.

Julka tek učini: "O, bog s nama - luda čoveka!" pa pritvori vrata i nešto još progunđa...

Oni zamakoše niz voćnjak i nestade ih u pomrčini.

Sava i Nikola poćutaše još malo, dok se sve utaja.

- Ded sad! - šanu Sava i gurnu laktom Nikolu - verige za kraj, pa vuci i trči oko kuće - ali brzo!..

Nikola zinuo od čuda, pa ga samo gleda.

- Ta dela - šta ti je sad! - reče Sava, a napregao se već od smeha. - I još ukći onako strašno, debelo, znaš... No de, šta si zinuo, da se ne dangubi!...

- Ajde da i to čudo bude - reče Nikola nisam ne znajući šta će. - O, napasti noćas!.. Uze verige za kraj, pa juriš oko kuće.

Stade zveka veriga, a Nikola tutnji što igda može i ukće. Dok ti istom uze bobotati u kući prestravljena Julka. I mrkov se poplaši, poče se trzati i pomače kola. Sava se već zacenio od smeha. Pritrča kolima te odreši mrkova, pa učini Nikoli: "šš!" da ide za njim - i obojica s mrkovom otutnjiše niz jarugu naniže...

Sutradan već po obližnjim kućama počeše se žene i babe sašaptavati:

- A znaš, jadna, šta je noćas bilo?

- Šta, jado?!

- I ne pitaj, bome!... Ovaj nesretni Simica i onaj pijani Marjan, uzeo ih đavo u svoju ruku, otišli da iskopaju nahoče. Vesela Julka ostala sama samcita - dok, veli, ništa ti bog ne dade... stade zveka, tutanj, rika, rzanje, lavež, kukurekanje... ama, sve što je u boga, avaza, zavrišta oko kuće! Jadna Julka umalo nije presvisla od straha!

- A šta li će to biti, drugo moja?

- Ništa drugo, nego onaj - u kamen udario!

- O, bog s nama i anđeli božiji!... I tako žene i babe krste se i sašaptavaju, a siromah Simica pokunjio se, pa hita sreskoj kući.

Kapetan Paja uranio pa sedi u hodniku pred kancelarijom na hladovini, a Simica te preda nj.

- Dobro jutro, gospodine! - pozdravi kapetana, pa stade gologlav i snužden.

- Bog pomogo, Simo!... A koje dobro? Što ti se okunjio, bolan?

- Zlo, gospodine! - utanji Simica.

- Kako zlo - naopako!

- Nestalo mi noćas mrkova.

- Jes' ja?

- Jes', bogami, gospodine! Nigde ga nema... Evo od jutroske ga jednako tražim; obigrao sam svu Meonicu; trčao sam čak i u Paštrić, već s nogu spadoh, pa - nema, gospodine, baš ga nigde nema!...

- Pa šta ću ti ja sad? - reče kapetan i sleže ramenima.

- Ama molim te, gospodine - utanji opet Simica - ako boga znaš, naredi da mi se potraži... Siromah sam, gospodine, šteta - ako propadne, ne znam kuda ću.

- 'Oćeš valjda da raspišem da se traži? - upita kapetan.

- Jes', jes', gospodine - ubrza Simica - zapiši tako ti boga, kako znaš, samo nek se potraži! Molim te, gospodine, tako ti sreće sve mu zapiši, ama sve, što god znaš...

- A što ti to nisi javio najpre opštini? - reče kapetan. - Zar ne znaš kako ide red? Opština bi posle meni javila...

- A šta ja znam, gospodine, prost čovek. Molim te, moći će zar i bez opštine... Svud sam, bogami, tražio, pa nigde!

- 'Odi amo! - reče kapetan pa ustade i uvede Simicu u kancelariju; otvori jedna vrata od druge sobe, gde seđaše za stolom jedan dežurni praktikant, dugačak, kao pritka, pa mu reče: "Dede, ćato, uzmi ovog čoveka na protokol!"

Simica osta s praktikantom, a kapetan zatvori vrata za sobom.

Dokle je trajalo to uzimanje na protokol - valjda će znati sam kapetan, a znaće i Simica, koji se već beše oznojio pričajući po nekoliko puta svoju nedaću noćašnju, a znaće najposle i dugački praktikant kapetanov, koji je čitav sat utrošio i nekoliko tabaka iskvario - dok mu je jedva za rukom ispalo da kojekako popiše sve belege i dobrote Simičinog mrkova.

Međutim, dok se siromah Simica uzimao na protokol, dođe kapetanu dućandžija Đoša. Potpunom učtivošću i odanošću, kaku već može pokazati i jedan dućandžija seoski, pozdravi kapetana.

Odmah ti tu oni zaturiše razgovor. Kapetan se žali: kako je teška služba, kako, se mučno živi, kako ga neće da unaprede. Đoša se, opet, žali: kako rđavo ide radnja, novac ne pada, mušterije nema. Uzdiše kapetan, uzdiše Đoša. Jedan se teška kako se mora trpeti, drugi se teška kako se iz svoje kože ne može nikud... Ele, malo-pomalo okrete se razgovor nekako slučajno - te kapetan sazna od Đoše ko je sinoć bio u meoničkoj mehani, šta se govorilo i ko je iskopao nahoče. Kapetan samo vrti glavom, pa se čudi: "O, gledaj ti njih, molim te!... Čekaj ti, naučiću ja njih pameti!... E, e - baš ne možeš s tim ljudma izići nakraj!" U tom čuđenju kapetan i zaboravi upitati Đošu, kad pođe, kojim je poslom došao. No može biti, ni on mu ne bi umeo to kazati načisto.

Kapetan je još vrtio glavom, dok eto ti iz sobe Simice i dugačkog praktikanta. Dugački praktikant čita protokol, a Simica zaintačio: "Jes', jes', gospodine! Sve je tako! Ama baš sve kako sam kazao... Molim te... Ej, moje nevolje!... Molim te, gospodine, nek se svud dobra potraži!"

- Dobro, dobro! - reče kapetan, pa zapovedi ćati: odmah načini akt načelstvu da se raspiše svud za ovoga konja.

Praktikant zamače u svoju sobu, a kapetan se okrete Simici pa vrlo ozbiljno i gotovo ljutito upita:

- A je li ti, more?! Ko tebi reče da ti kopaš noćas ono dete?

Simicu čisto kao da neko posu vrelom vodom, pa u onoj zabuni poče mucati:

- Ja, ja, gospodine, bogami, eto... nisam ja, nego oni... Zdravlja mi, nikad ni pomislio... Idi, veli, te iskopaj... a ja šta ću?...

- Odmah da si išao s kim si i kopao - da vratite dete na svoje mesto, gde je i bilo!... Jes' čuo! sad odmah, ili ne, noćas moraš! Kad si ga noću već jednom kopao, kopaj ga noću i opet - jes' čuo!... Da se nisi glavom šalio! Ako sutra ne osvane gde je zakopano bilo, oderaću te... Gle ti njih sad!... Pa još benetate koješta po mehani s onim vašim ludim popom!...

Kapetan je prilično mrzio Pop Stevana, te se tako i sad izreče o njemu.

- 'Oću, bogami, gospodine!... Odmah noćas - i pre zore, gospodine, zdravlja mi!... Ja ću to sve s Marjanom... Šta ću, gospodine, siromah čovek... Ej, bog ih ubio, kud i to da mi još natovare na vrat! Malo mi je zar moje nužde i nevolje!... - okupi Simica jadikovati.

Kapetan zazvoni i Simica iziđe iz kancelarije, brišući znoj kao grašak krupan, pa stište kao oparen kući.

Sutradan osvanulo je nahoče opet na svom prvašnjem mestu. Već svuda po selu govore kako je preksinoć bio tutanj, zveka i rzanje oko Simičine kuće, i kako je nešto odvelo njegova mrkova.

Simica otarasio jednom brigu s vrata, pa ne bojeći se da će ga kapetan oderati - uspavao se, a sunce već prilično odskočilo. Bi još dugo spavao da se Julka nad njim ne razrakoli: "Ej, Simo, Simice! Ustaj, more, diži se!" On se samo okrene na drugu stranu, progunđa: "Ne diraj se!" pa zašiče opet.

Zva ona, zva, aja, neće da ustane! Povuče ga najposle za nogu. Đipi on kao besan, zbaci sa sebe ponjavu, te joj smaknu konđu i raščuperi je svu - koliko je lupi onom ponjavčinom, pa se prodera:

- Jesi li ti poludela jutros?! Ona, smejući se veselo, odgovori:

- Ta šta ti je, bolan, što ne ustaješ? Evo nam mrkova!

- Gde je? Otkud? - kliknu Simica i stade zverati gde će da ugleda svog mrkova.

- Eno ga u voćnjaku, pase. Probudim se jutros, a on vezan za kola tu - isto onako kao što si ga ti ono veče vezao.

Simica nemade kad više pitati, nego poleti naniže u voćnjak...

Prošlo je skoro pet meseci. Po selu se slabo govori o zveci i tutnjavi oko Simičine kuće; kašto samo na kakoj pijanci uveče, pored ostalih priča o vampirima, pomenuće se i to. Nahoče je na mestu. Kapetan nije oderao Simicu. Grad nije nikom ništa pobio; gotovo ga nije ni bilo toga leta... Seljaci počeše uviđati da i pop pokašto može mlatiti gloginje. Simica opet vozi na svojim "kočijama" putnike i drugu kiriju. Sve stvari idu svojim redom. Jedino što se desilo za to vreme neobično - onaj dugajlija praktikant, što je pre uzimao na protokol Simicu zbog njegova mrkova, dobio je sad za pisara i premešta se u drugi srez, a na njegovo mesto poslali nekakvog dečaka: izgleda kao metiljava ovca - jadno, suvo, nepokretno, ne ume čestito ni govoriti...

Tek beše kapetan ušao u kancelariju i seo za svoj sto, a pandur unese jedno pismo. Kapetan otvori, pročita i poluglasno reče:

- E, siromah Simica - ništa od njegova mrkova! Nadao, sam se od ovog poslednjeg akta da će biti što, pa badava!... Baš mi ga žao! Nosi tamo nek se sajuzi!

To je bio poslednji akt od okružnog načelstva; javlja kako su sva načelstva i svi sreski načelnici već odgovorili da "traženog mrkova" nigde nema...

Kapetan preturi još neka akta preko ruku, dok eto ti opet pandura, prijavio novog zvaničnika:

- Jedno momče čeka.

- Pusti ga.

Otvori pandur vrata i uđe plašljivo novi zvaničnik s pismom u ruci. Kapetan uze pismo i pročitav stade meriti novog zvaničnika od glave do pete.

- Jesi, more, još gde bio u službi?

- Nisam - odgovori novi zvaničnik.

- Pa šta si do sad radio?

- Učio sam.

- Zanat?

- Nisam, nego školu.

- Pa što nisi još učio? Novi zvaničnik obori glavu i onako zbunjen protunjka gotova kroz nos:

- Ne može se...

- Vi'š, brajko - uze kapetan po svom običaju da mu malo očita - kad nisi mogao učiti školu, bolje bi bilo da si učio zanat. Dok se ovde unaprediš, tamo bi mogao biti svoj gosa... Nije baš ni ovo lak 'leb - nemoj misliti!...

Novi se još više zastidi i pocrveni do ušiju.

- A koliko si škole izučio?

- Dve gimnazije... - odgovori novi gotovo šapćući i krijući oči.

Kapetan ga malo promotri i premeri, pa zazvoni i reče:

- 'Ajd, idi tamo na svoju dužnost - pokazaće ti pandur. - Ali pazi da se dobro vladaš!... Nemoj se svađati sa praktikantima. Nemojte tamo sipati pesak jedan drugome na glavu ni privezivati kojekakve repove na kaput kad izlazite iz kancelarije, jer ne mogu više trpeti da vas ismevaju oni geaci po mehani... jes' čuo, nije ovo ludačka kuća!... Pa, onda, nemojte se zgađati lenjirima ni brljati astale mastilom. Nemojte mi drljati po duvaru kojekake kuke, kao onaj dugački što se sad tornja odavde; jer koga u'vatim, uši ću mu iščupati!... Sad idi, pa radi čisto što ti se da, nemoj praznosloviti; vladaj se dobro, pa možeš vremenom biti i unapređen!... 'Ajd sad na posao!...

Novi zvaničnik, slušajući tako lekciju, zbunio se da ne može gore biti; pohita na vrata i umalo ne udari nosom o učitelja Nikolu, koji baš u taj mah uđe sa svojim Savom. Oni su uvratili po platu i da se jave kapetanu, pa da idu poslom nekim u Valjevo.

- A 'oćete li na kolima? - upita kapetan.

- Dakako... Išli bi i peške - lepo je vreme, ali nam valja petljati i nositi mnogo kojekakih stvari.

- Pa 'ajd ponesite i jedno burence majstor Stojanu, neka ga opravi. Ide blagdan - trebaće mi.

- Drage volje, ponećemo, - reče Nikola. Kapetan ih isprati s burencetom čak do kola.

Kad ugleda Simicu s njegovim "kočijama", nasmehnu se pa reče:

- E, Simo, 'oćeš još da kopaš nahočad?

- Nikad, gospodine, daleko im lepa kuća! - odgovori Simica, a namešta nešto po kolima.

- Ne da ti đavo sedeti s mirom... Nego, šteta, Simo, tvog mrkova nigde! Sad baš dobih poslednji odgovor od načelstva!...

Sava i Nikola prsnuše u smeh. Sava samo što nije legao da se valja od teška smeha. A i Simica se zacenio, pa samo cepti.

Kapetan u čudu izbečio se, pa ne zna šta da rekne:

- No šta vam de sad?...

- Pa eto mu mrkova - reče učitelj pokazav rukom kljuse upregnuto u taljige, pred samim nosom kapetanovim. Kapetan se tek samo uzbezeknu.

- O, da si ti živ i zdrav, gospodine - poče Simica povrativ se malo od smeha - ja sam ga našao još ono jutro kad sam vratio nahoče na mesto.

- Još ono jutro! - uzviknu kapetan i pljesne se rukom. - Ih, ja grdne bruke pisati toliko!...

- Aha, gospodin kapetane! - priskoči Sava, povrativ se od smeha, čisto zajedljivo - ko ono ne piše nikad ništa u vetar? Moja je opklada! To je žao za sramotu - sećaš se!?...

Kapetan samo što spodbi ono burence, pa s njim za plot u avliju. "Daj, ponećemo!" viču oni. Aja - on ode kao oparen u kancelariju; samo tek tresnuše vrata za njim.

Sava i Nikola posedaše, Simica ošinu mrkova, i opet se otkotrljaše nasipom Simičine kočije, a u njima putnici gotovo oplakali od smeha.

- Šta si, vere ti, dao za tog mrkova? - upita Sava Simicu kad odmakoše.

- Dve rublje nasred valjevskog vašara. Ima od onda ravno tri godine. I bog da pomože, dobro me posluži!

- Eto, Niko, jevtin raspis - reče Sava. - Simičin mrkov dve rublje, a raspis više i od deset rubalja!...

Za kratko vreme puče po celom srezu bruka o mrkovu i raspisu kapetanovu. Seljaci to okitiše, namestiše i udesiše još zgodnije. Kad stanu pričati gde na saboru, sve se živo izvrće od smeha.

Kapetan nije nekoliko dana izlazio u srez, nego slao svog pisara. I posle, kad god iziđe, gleda čas pre da izmakne, nekako mu nije bilo ni da razgovora ni do hvale.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milovan Glišić, umro 1908, pre 116 godina.