Razmišljanja o Gandiju

Razmišljanja o Gandiju Pisac: Džordž Orvel

Svece uvek treba osuđivati krivima dok se ne dokaže da su nevini, ali testovi koje moraju proći, naravno, nisu isti u svim slučajevima. U Gandijevom slučaju pitanja su: u kojoj meri je Gandi bio pokretan sujetom – svešću sebe kao skromnog, golog starca, koji sedi na prostirci za molitvu i trese imperije samom duhovnom moći — i u kojoj meri je kompromitovao sopstvena načela ulaskom u politiku, koja je po svojoj prirodi neodvojiva od prinude i prevare? Da bi se dao definitivan odgovor, čovek mora da prouči Gandijeva dela i spise do neizmernih detalja, život koji je bio svojevrsno hodočašće u kom je svaki čin bio značajan. Ali ova delimično autobiografija, koja se završava 1920-ih, snažan je dokaz u njegovu korist, sve više zato što pokriva ono što bi on nazvao nepreporođenim delom svog života i podseća da je u svetitelju, ili blizu sveca, bila jedna vrlo pronicljiva, sposobna osoba koja je mogla, da je izabrala, imati briljantan uspeh kao advokat, administrator ili možda čak i biznismen.

Otprilike u vreme kada se autobiografija prvi put pojavila, sećam se da sam čitao njen početak poglavlja na loše štampanim stranicama nekih indijskih novina. Ostavili su dobar utisak na mene, što sam Gandi u to vreme nije. Stvari koje je neko povezivao sa njim - domaća tkanina, „sile duše“ i vegetarijanstvo — nisu bili privlačni, a njegov srednjovekovni Program očigledno nije bio održiv u zaostaloj, gladnoj, prenaseljenoj zemlji. Bilo je takođe je očigledno da su ga Britanci koristili ili su mislili da ga koriste. Strogo govoreći, kao nacionalista, on je bio neprijatelj, ali pošto bi se u svakoj krizi trudio da spreči nasilje — što je, sa britanske tačke gledišta, značilo sprečavanje bilo kakve efikasne akcije – mogao bi se smatrati „našim čovekom“. Privatno, ovo je bilo ponekad cinično priznato. Sličan je bio i stav indijskih milionera. Gandi je pozivao da se pokaju, i naravno da su ga više voleli od socijalista i komunista koji bi im, da bi se ukazala prilika, zapravo oduzeli novac. Takvi proračuni su dugoročno sumnjivi; kako sam Gandi kaže „na kraju prevaranti varaju samo sebe“; ali u svakom slučaju nežnost sa kojom su uvek rukovali sa njim delom je zbog osećaja da je koristan. Britanski konzervativci postali su zaista ljuti na njega tek kada je, kao i 1942. godine, zapravo okrenuo svoje nenasilje protiv drugog osvajača.