Pisma od ženitbe kralja Bolgarskoga
Kad se ženi kralju Bugarine,
Na daleko prosio divojku,
Lipu kćercu Urošić Stipana.
Prosio je, i dadoše mu je.
Povede ju k' dvoru bielomu,
I derža ju godinicu danah.
A kad mu je čedo porodila,
Posla ljubu staroj majci svojoj.
Kad to vidi Urošić Stipane,
To je njemu verlo mučno bilo.
Silenu je vojsku sakprio,
Ter je šalje u zemlju Bolgarsku,
Prid njom šalje Stipu dite mlado,
Ter je njemu tiho besidio:
„Pojdi sinko u zemlju Bolgarsku,
Pogubi mi kralja Bugarina.
I porobi njegovo kraljestvo,
Sve izsici malo i veliko,
I osveti dragu kćercu moju,
Kćercu moju, a sestricu tvoju.
Koja cvili kano ljuta zmija,
Ter proklinje danke i godine,
I staricu milu majku svoju,
Koja ju je za Bugara dala.
Bolgarin je glava ponosita,
Ne poznae Boga, ni zakona,
Ni u Rimu Papu velikoga,
Već se klanja suncu i misecu."
Kad je Stipe babu razumio,
Pojde s' vojskom u zemlju Bolgarsku,
Lipo ga je zete dočekao,
Silnom vojskom na srid Bulgarie.
Tu udari konjinik na konjnika,
Sve po izbor junak na junaka,
Ljuti zmaji na merkoga vuka,
Baš na zeta Urošić Stipana.
Tu se s' bojnim kopjem udariše;
Ali Stipi dobra sritja biše,
Bolgarina kopjem udario,
S' cernom ga je zemljom sastavio.
Svu njegovu vojsku izsikoše,
Bolgariu ravnu porobiše,
Osvetiše kćercu Stipanovu,
I zdravo se natrag povratiše.
Kad su bili na polje Tribinjsko,
Onde Stipe divan učinio,
Gospodu je na divan sazvao,
Ter je njima tiho besidio:
Znate li vi moji vitezovi!
Generali, bani i knezovi!
Kapitani i mladi serdari!
I ostala po izbor gospodo!
Da je meni babo ostario,
Od starosti vojevat' ne može,
Nuder! moga babu pogubite,
I za Kralja mene okrunite.
Ja pogubih Zmaja ognjenoga,
Zeta moga kralja Bolgarskoga,
Na ćordi se meni sritja kaže,
Pogubit' ću kralja Ungarskoga.
Pridobit' ću silnoga cesara,
Od istočnih stranah gospodara,
Virujte mi Slovinska gospodo!
Desnica je moja od mejdana.
Kad gospoda njega razumiše,
Babajka mu starca uhvatiše.
U tamnici njega zadaviše,
Ej neviro nigdi te ne bilo!
Pucalo bi dervlje i kamenje,
Slušajući ljubu Stipanovu,
Kako cvili i suze proliva?
Ljuto cvili Stipana doziva?
Ej Stipane! ljute ranne moje,
Koi mnoge glave odsicaše,
Tvoje glave ne odsiče niko,
Nego Stipe drago dite tvoje.
Koi no ti desno krilo biše,
U za' čas ga porodila majka!
Koga nije, da kruha ne jide
A mi družbo zdravo i veselo.
