Razvejane vatre
1914 (1912)
| Razvejane vatre Pisac: Milutin Bojić |
Kroz vekove duge pale se i trnu
Vatre ludske moći, vere i saznanja,
Na njima se greje Um pun pokajanja,
I, zastrašen, njima noć razgrće crnu.
I vatre se gase tiho ili s praskom
I nove se dižu kô himna razdanja
A sav stari blesak u pepelu sanja,
Razočaran taštom gordošću i laskom.
Misao umrlu prah neznanja zaspe,
Ali avet njena, podsmehom prezrenja,
Srami ohol idol mladih pokolenja,
Što čezne da staru laž iz sebe raspe.
To je večno ista priča iste patnje:
Obučen u isti oblak iskušenja,
Zvezdar traži žudno izvore spasenja,
I klone i čeka dan smrti i pratnje.
Umrla je slava herojstva i skaske,
A spomen nemoći, Moloh svih vremena,
Ždere nove žrtve, kojima je cena
Obeščašćen lovor i klik glupe praske.
Bog istine samo pepelištem luta,
Gde misao ljudska smrvljena se zgara;
On je uvek tu, kad groblje se otvara
I prosipa suze od kuta do kuta.
On, grobar džinovskih ugaslih vatara.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.
|