[Razbole se Grče Manojliče]
Razbole se Grče Manojliče,
devet godin ono bolno leži,
ni umira ni mu ima bolje,
tiće njemu sve gore buđuje:
vita mu se rebra raznizala, 5
proz uši mu muje prozučale,
a proz kosće travće proniknule,
u travu se zmije zapatile,
meso iju, po travu se kriju;
svud po njega rane usmrdele, 10
po rane se crvi uzmrdali...
Kad započe godina deseta,
pita njega ostarela nana:
"Sine Mano, moja živa rano,
čiji, lale, greove ispaštaš 15
te ti nema suđenoga dana?"
Jedva Grče majće odgovara:
“Moji, male, golemi greove!
Kadno beo s čiču u ajdukstvo
na prokletu Janinu planinu, 20
presretomo ćiteni svatove
pa ubimo mladog mladoženju,
a nevestu od konja sturimo
i prajimo kakvo sas nju temo
pa jo nisće od grlo sćinumo, 25
po žlticu u džep si turimo
pa ju tegaj za buku vrzamo
i glavu jo, male, odrezamo.
Mrtva glava, jezik progovara:
O, Boga ti, Grče Manojliče, 30
ja sam si se za ovoj nadala:
ti me prosi, ja za drugog pojdo!
Njega sam si detetom volela.
Primakni me do mog đuvegliju
da ga mlada mrtvoga poljubim 35
kad ga nes'm živog poljubila,
pa neka ti Bogom bude prosto’.
Ja jo, male, boga ne privati.
T’g sam mlogo dušu ogrešio,
zatoj, male, Bog mi dušu neče." 40
