Razbijen krčag
| Razbijen krčag Pisac: Mileta Jakšić |
RAZBIJEN KRČAG
Živeo je na Istoku, u drevna vremena, jedan čovek po imenu Agaton.
Beše to čovek prznica, ljut, naprasit, sklon poroku gneva.
S ljudima se rđavo slagao, često se svađao s njima. Mnogo bi puta planuo i dolazio u jarost za ma kakvu sitnicu i naposletku je došlo dotle da se zavadio s celim svetom tako, da mu je život u ljudskom društvu postao nemoguć.
On je mislio da su ljudi krivi što je on takav i da bi on sasvim drukčiji bio kad ne bi bilo oko njega ljudi.
Ali, šta da radi? Znao je da se ljudi neće za njegovu ljubav raseliti da bi on mogao ostati sam, nego smisli da se ukloni on od ljudi i da ode nekud gde njih nema, pa će mu se zla ćud sasvim izmeniti.
Tako on, po primeru drugih, razda imanje sirotinji a sebi zadrži samo jedan krčag pa ode u neku veliku, pustu planinu, nađe tamo jednu pećinu i skloni se u nju.
Poče da živi isposnički, kao što su činili mnogi u ono vreme. Hranio se zeljem i šumskim korenjem.
Nedaleko od njegove peštere, u jednoj guduri, beše izvor bistre vode. Na taj bi izvor svako jutro silazio s krčagom po uskoj putanji koju je sebi prokrčio, i, pošto se napio vode, nalio bi i krčag i nosio ga u svoju pećinu da ima vode za ceo dan.
Tako je on živeo u toj pustinji, gde nije bilo ljudi, osim što bi ponekad zalutao kakav pastir sa svojim stadom i zaustavio se na nekom proplanku, da napase ovce, pa odlazio dalje.
Svud oko njega beše tišina, velika, gusta šuma, u kojoj su u proleće pevale ptice; dole ispod njega žuborili su potoci, a on je to slušao, naslađivao se ptičjim pevanjem, molio se Bogu i mislio da nikad boljeg života ne može poželeti. Oseti da mu je na duši lako i dobro, krv mu se umiri i on, kako mu se činilo, postade sasvim drugi čovek.
Jednoga jutra, rano u zoru, kad se gora budila i ptice počele pevati, ustane kao obično, pomoli se Bogu, uzme svoj krčag pa pođe dole po vodu.
Na putu se spotakne o koren jednog debelog drveta i padne. Krčag mu ispade iz ruku, lupi o kamen i razbije se.
U njemu planu gnev svom žestinom. I on se opet ljutio kao i pre, dok je bio u svetu, među ljudima; psovao je krčag, kao da je krčag bio kriv.
Nije se ljutio on što mu se krčag razbio, nego je žalio što mu je ovaj slučaj pokvario ono dobro, blago raspoloženje duše, koje je tolikim naporima i žrtvama stekao, i što mu se stara zla ćud, koja se samo bila pritajila, opet vratila da mu zagorčava život. Učini mu se da je, kad se sad tako razgnevio, nečim opoganio dušu pa ga obuze žalost.
Dok je Agaton, češkajući se po glavi i vajkajući se, gledao u razbijene crepove svoga krčaga, čuje za sobom smeh.
Osvrne se i vide jednog starca bele brade.
Starac je mahao glavom i dobrodušno se smejao.
— Ko si ti? — upita ga Agaton — i zašto se smeješ?
— Ko sam ja, to ti neću kazati odgovori starac — a smejem se zato što ti se krčag razbio i što se ti zbog toga ljutiš.
— Poznajem ja tebe, Agatone, odavno — nastavi starac i uozbilji se. — Dok si bio u svetu, ljutio si se zbog ljudi pa si pobegao od njih u pustinju, a sad se, eto, i u pustinji ljutiš, zbog čega? Zbog razbijenog krčaga!... No vidim da te je gnev malo prošao, jer se, valjda, tešiš time da je možda i dobro što ti se krčag razbio, te sad nećeš imati više ništa što bi ti moglo dati povoda da se jediš. — Ali, prijatelju, valja da znaš da u svetu, pa i u ovoj pustoj gori, ima mnogo stvari koje te mogu naljutiti. Ako nema ljudi, tu su komarci, tu mušice, a one su kadre dovesti ljuta čoveka, kao što si ti, u veliku jarost... Naljutićeš se i na miša koji će doći da ti progrize torbicu u kojoj držiš hleb... Nego čuj sinko — nastavi starac — ja ću ti kazati jednu priču pa je dobro upamti i razmišljaj o njoj.
Jedan čovek imao je njivu koju je nemarno i rđavo radio. Zemlju je obuzela zubača i korov. A kako je on radio? On je mislio da je dosta da se čovek samo ljuti na zubaču i korov, a ništa nije radio da ih utamani.
Njivu je rđavo orao, prljkao samo po površini, ostavljao oplazine i zubača se i dalje širila i zemlja ostajala neplodna.
Dođe mu jedan čovek pa mu kaže: „Prijatelju, ne valja ti radnja. Nemoj samo kresati lišće i seći stabljiku od pogane biljke a koren joj ostavljati, nego čupaj biljku iz korena. Zaoravaj, kaže, dublje zemlju ako hoćeš da ti bude čista i da ti plemenite biljke ne uguše štir i korovina.“
Starac završi govor, a kad Agaton htede još nešto da ga zapita, njega nestade.
Agaton se vrati u ćeliju, sede i stade da razmišnja o tom što mu je govorio starac.
„Istinu je govorio on“ — mišljaše Agaton. — „Ja sam taj čovek što je imao njivu i rđavo je radio. Ja sam samo kidao lišće i lomio stabljiku pogane biljke kad sam pobegao od ljudi, a trebalo je iz korena da je čupam. Ni ljudi ni moj krčag nisu krivi što sam ja gnevljiv i naprasit, nego je kriva moja pogana ćud od koje nisam mogao uteći, nego sam je sobom poneo i u ovu pustinju. Nego, da se ja vratim u svet pa da dublje orem njivu, kao što mi kaza starac.“
I Agaton ostavi pustinju i vrati se u svoje mesto. Ali to sada beše sasvim drugi čovek. Družeći se s ljudima, on postade toliko blag, tih, dobar i svet da su se svi divili koji su ga pre poznavali.
Negova dobrota pročula se nadaleko. I mnogi, koji su patili od istih ili sličnih neduga, dolazili su k njemu da ih nauči kako da i oni postanu onakvi kakav je postao on.
A on im ispriča doživljaj svoj, kazujući im i objašnjavajući priču koju je čuo od onog starca u pustinji.
Izvor
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 89 godina.
|