Radoslav Radenković, narodna pesma — naše nepresušno trajanje
Život se ne može sam sebe odreći
(Sen Džon PERS)
Poezija koju donosimo u ovom broju, sakupljena je na jednom relativno uskom prostoru, ali ona ni u kom slučaju ne predstavlja samo individualne crte toga podneblja, već se, po nekom nepisanom pravilu koje važi za lirsku poeziju uopšte to individualno spaja sa univerzalnim, prolazno sa večnim. Tako se i ovde ono što je na neki način pripadalo jednom kraju, jednoj određenoj društvenoj i proizvodnoj strukturi, stapa u organsku, skladnu i sveopštu ljudsku tvorevinu, jer, sve što se događalo u svetu ljudi ima u ovim stihovima vidove i cvetnog i zvezdanog — i onog drugog, mukotrpnog života.
Mada Arnold van Gepen ističe da svako ko se želi baviti folklorom, „treba da napusti stanovišta istoričara i arheologa i da se prihvati posla jednog prirodnjaka koji izučava životinje i biljke i to u sredini gde one žive, jer i pesme imaju embrionalni stadijum, razvitak, rašćenje, rasprostarenjenje, menjanje borbu za život, opadanje i smrt”[1], mi se samo delimično možemo složiti s njim, jer smatramo da je pesma nerazdvojni deo života, njegove nutrine, da se ona van njega niti može sagledati, niti pak ima bilo kakve vrednosti. Ovo iz razloga što je ona bila i ostala „veliki saputnik čoveka kroz srebrnu maglu istorije"[2].
Mnoge od ovih pesama nose nekakvu neodređenu čežnju za nedoživljenim, bol od neistrošene snage, lepotu naslućenu u snovima. I što je vremenska distanca dalja od nas, što se više oseća prisustvo starine kao beleg nekog dalekog vremena, utoliko nam je draža i vrednija. Draža zbog toga što nam vaskrsava životnu lozu, vrednija što je tako dugo bila u pamćenju.
Nema sumnje, i ova poezija, kao i umetnost uopšte, prevazilazi svoje stvaraoce i kazuje mnogo više od onoga što ou i sami imali namere da kažu. Tu su čovek i pesma izmenili uloge: on je postao prolazna senka, a pesma njegovo nepresušno trajanje. Tako se ostvarila iskonska ambiicja pesme da bude sastavni deo svakodnevnog života, njegov samorazgovor. U tome i nalazimo interesa za vraćanje izgubljenim i zakorovljenim izvorima poetskog i životnog.
Izraženi moral u ovoj poeziji, kao i njena tematika u celosti, govori da je nisu stvarali svi slojevi društva „u svim vremenima i prilikama”, već upravo jedan određeni sloj, uglavnom seoske devojke i mladići; radno stanovništvo sela uopšte, što nije ni čudo, jer je u vreme nastanka ove poezije, struktura našeg stanovništva, bila uglavnom seoska. Ta poezija, kojoj se do današnjih dana nije prišlo sa dužnim poštovanjem jer je prevagu nad njom odnela epska pesma karakteristična za „herojska vremena”, na jednoj strani razbija stare motive o dalekom zlatnom dobu, dobu uzdisaja i melanholije, i — okreće se životu; različitim načinima vrši indentifikaciju estetskih i socijalnih vrednosti i ističe se poetskom energijom koja sadržaj izjednačuje sa suštinom. Nema sumnje, narodnom pesniku je bilo tesno u životu i on je tu svoju teskobu tihim ispovestima svojih sanjarija širio u pesmi i kroz pesmu. Ona je lebdela iznad njega i u njemu; prostirala se iznad ljudske pravde, zarad ljubavi, zarad toga da znamo kakvi smo bili, kakvi jesmo i kakvi bismo mogli i morali da budemo. Skoro u svakoj pesmi sačuvao se po koji drhtaj, po koji odblesak istine i starine. Neke od njih izgubile su slogovnu ritmičnost i svele se na obično pripovedanje. Što se tiče istorijskih preseka, prisutno je hajdučko i tursko vreme. Verna svojoj dužnosti, koja je samo praduženje ljudske tajne, ova poezija se upušta u poduhvat čije se izvršenje odnosi na potpunu integraciju čoveka i vremena. U njoj nema ničeg pihtijastog, a isto tako ničeg čisto estetskog. Ona nije ni umetnost koja „kadi" i ukrašava; ona ne tuguje s idolima i grobovima, ona se udružuje sa svojim putevima, sa životom kao svojom najvišom vezom. Ljubav je njeno ognjište — nepokornost zakon. To je nešto što samo sebe pravda. Iz takve tesne veze, kao jedne velike žive strofe, ona obuhvata u sadašnjosti svu prošlost i ukazuje na budućnost. Malo je u njoj neobuzdane snage i snage stihije; sva je privita uz čoveka, prizemljena i zazemljena. Satkana od naočigled sitnih stvari, pojednostavljena i samotvorna, ona će oglasiti i takve događaje koji nisu dorasli za pesmu.
Ljubavna poezija, koju upravo ovde donosimo[3], ne peva o velikim strastima i neugasivom plamenu čula, ne prenemaže se; ona izražava ono što je osećao i što oseća prosečan čovek. Najčešći motivi ovih pesama su sadržani u kratkim pozivima na ljubavni sastanak. Odnosi između mladih su udaljeni i rastrzani, dati u bekstvima. Ako dođe do susreta, on je kratak i stidljiv, skriven od spoljnog sveta: „Devojka kroz rukav pruža jabuku”, poljubac je u „veđu", ali zato se oseća i miris zemlje po kojoj je šetala devojka i sl. To bi važilo za većinu pesama. Međutim, ima i nekoliko pesama sa mnogo istočanjačke vreline i izliva čulne energije. One mnogo više izražavaju individualna osećanja, nego kolektivna što nije slučaj s narodnom poezijom. Takva je pesma na početku ovog izbora. Ona peva o usamljenoj devojci, upravo, peva je usamljena devojka. Stoga je ona u prvom licu i puna je mladalačke strasti. U njoj se oseća miris divljine i snaga jača od onoga što je drži. Sve je tu dato u kontrastu, u sudaru iza koga varniči nešto nedostižno:
„Trava meka — tvrda ladovina;
mleko varno — vode prestudene,
noći suve — moje grudi vlažne”.
To su prve konstatacije usamljene devojke. Ona će se istog časa zapitati zašto je, i pored svega toga, sama kad joj vreme samovanju nije, zašto nema bar nekog od muškoga roda: —
„Nigde vuka, a nigde 'ajduka” — da bi se na kraju raspukla kao zaboravljena dinja, da bi ozlojeđeno, ali iskreno jeknula „Preprse mi jelek i učkuri."
U ovakvim skladnim celinama, blistaju izvanredne pojedinosti odmerene i uobličene sočnošću i sažetošću reči, koja — kako je to rekao Tagora — I PEVAJU I SLIKAJU I MISLE. Ali, ovakvih pesama, koje stoje na granici izmeću ljubavne ispovesti i čiste erotike, zaista ima malo i one su, pre svega više zaodenute ličnim osećanjem kazivača, nego kolektivnim. Slične su još: „Devojče, pile ćurđevsko”, „Momče šeta niz polje”, „Mori, lepo cveće", „Što te boli, belo Dude"[4] i još, možda, poneka. Ostale su u ustaljenim okvirima.
Naročito je prisutna elegična poezija koja opeva skrovite unutrašnje krize, mladalački nemir i tragičnu usamljenost. U suštini, njena pojava prestavljala je neminovni proizvod jednog napetog društvenog raspoloženja. Rađala se u trenucima unutrašnjih sukoba dobra i zla, čežnje i stvarnosti i kao takva se utkala u tokove vremena; prelamala se preko nasneženih plavina i dizala se lo neslućenih visina. Ko zna koliko puta nas trgle neporecive istine, gustina izraza, gromadnost slike, čednost i iskrenost, da smo se, ne retko, pitali: je li moguće da je to delo nepismenih, sršskih seljaka?! Međutim, oonovno je za njih bilo da kazuju istinu, a ta istana se kao sama od sebe pretvarala u nešto još svetlije.
Na kraju, nadajmo se na pravom početku, još uvek pretiče par reči. I pored ovog broja pesama, i ne samo broja, izvesno je da još uvek nije ni približno sakupljeno i obelodanjeno sve ono „suvo zlato", koje je ovaj narod nosio i koji nosi u pamćenju. Valjalo bi i ostalo pribrati. Možda treba da budemo ponosni što je ta dužnost pripala baš našoj generaciji. Jer, od našeg razumevanja i nešto napora, zavisiće u kojoj meri smo u stanju da sačuvamo te nemerljive vrednosti narodnog duha, koje su sada na putu gubljenja.
To, što će ovi stihovi, u vreme betona i asfalta, moći da unesu odjek pitomih dolina punih mirisa i zelenila, što će, nadajmo se, moći da potvrde uverenje o dubini i čistoti narodnih izvorišta, valja zahvaliti Redakdiji Gradine, koja je, mada finansijski ograničena, oduvek pokazivala dužno poštovanje i prema ovoj vrsti stvaralaštva kao integralnom delu svukupne misaone snage ove sredine.
Reference
uredi- ↑ Van Gennep, La Folklore, Paris, 1927, str. 33-37.
- ↑ Dr Vojislav Đurić, „Govor poezije”, Prosveta, Bgd., 1966. 306.
- ↑ Iz dosta obimnog sakupljenog materijala, mi smo za ovu priliku izdvojili samo ljubavne pesme pod zajedničkim naslovom „Mlado lice u plamen zaodi".
- ↑ Kao nazivi uzeti su početni stihovi pesama.
Izvor
uredi- Iz narodnog stvaralaštva, "Gradina" Niš, 3/1974., str. 79-81.