Ja polazim, a vi mili ostajete druzi!
O, zašto su tako nježni ljubovi sojuzi!
Jeda ne bi lučše bilo da ljubezni žive,
Da se grle, dok je v’jeka, i drug drugu dive? 5
Ili (kad je takva sudba) da ljubovi nema,
Da nam srce, ah, ne puca, kad se na put sprema?
Družestvo je gobza loza, a rozge joj druzi!
Plodi, slatka ljubov v zlim, gdi ne mogu pruzi.
Je l’ ikada rastaviti možn’ od stabla granu, 10
Da ne svene u najbolju presađena stranu?
Čezne mlada i mučno se gdi prima nejaka,
Izumire prenešena u nevreme zlaka.
No nadleži da se dragi rastaje od drage,
Prijatelji na razdvižne postavljaju vage; 15
Da odlaze u predjele jedva li poznate,
Tu se bave, i drugda se već natrag ne vrate.
Il’ je vražbom na to došo ili vidom Lune,
B’jedni priklad s kolovratne il’ uz’o Fortune,
Ko je prvi kolesnicu smislio da nađe, 20
Il’ od glupe guske učen, da sostrio lađe.
Orudija o rastanku sugub’ okajana!
Skorobjegla, pogibeljno čoveku sozdana,
Da nji nije, nigda ljudi ne bi išli dalko,
Svak u svome uživao lonu svoje malko; 25
Ako bi se i rastao, to bi blizu bilo,
Dokle brižno prijateljstva za njim stiže krilo.
Koja mene b’jeda goni od vašije grudi,
Sudba li je propadati moja izmeđ ljudi?
Kakva zemlja, na što li me daleka poziva, 30
Zar i meni ralo dati svoji pusti njiva?
Rabota je ova teška, tvrdo opšte ralo,
Odveć meko, da mi dade gospodstva držalo,
Za imena počestej srce mi ne mari,
Mrzi svagda na bogatstvo, jer se njime kvari: 35
A šta mi zna drugo dati, il’ od mene pita,
Kadzakteva da mi od vas noga se poskita?
Evo sreća, koja vara, kade dobro d’jeli,
Što mi blaža sprva bjaše, to sad većma cv’jeli!
Proročestvo (na što vjera) mojej dato glavi, 40
Što je njegda na snu bilo, nije sad na javi.
Još‘ u djetstvu san je bio da me Trijest mami,
Pred očima živi obraz, ko grad stajo sami;
U posletku sve je nešto tajno mi šaptalo,
Da je nebo na tom mjestu meni žrebij dalo. 45
Došao sam i prošao, vratio se paki,
Srce moje osjetio u okovi jaki:
Okovi su, slatka družbo, ljubov vaša prava!
Userdije, koje k meni nikada ne spava.
Vi ste mene gostoljubno obimali blazi, 50
I u domu i vnje doma s iskrenosti trazi;
Sve ste dali, najtajnija otverzli mi dverca,
Da je štogod, dali bi mi još ćenje od serca!
Usta vaša često bi se nalaz’la u trudu,
Da iskažu, što želite, da nije zaludu; 55
Od nas nije nikog grizo ni porok ni mana,
U besjedi drugda dužoj, nego časi dana.
Uljudbom su ukrašeni vaši ljupki dari,
Koje nježni, kao drugdi, jošte pol ne kvari.
Tebje, pole, srce moje premnogo je dužno, 60
Nit’ je peru mome ovdje to priznati ružno;
Ja sam od vas iskusio ščastije plemena,
U vas ljubov i milošću slavni nam o žena;
Ljubezne ste bez proderstva, l’jepe bez ogleda,
Ukrašene bez gordosti, bogatebez vreda, 65
Dobre kćeri i supruge, matere dječica,
Dobre redom u zvaniju domuvladičica.
Izlišno je da imena u stih vaš se slažu,
Ako srca, kad čitate, vami ino kažu;
Ne, ne tako, vi ste sebi dovoljno poznati, 70
Skromnost vaša meni ovdje vam imjarek krati.
O, pređe će Istrijanu žeđu gasit Drina,
Serb u Banat prek’ Adrijski plivati pučina,
Pređe nebo strme gore, crna zemlja sunce,
Voda ptice, suša ribu, vozduh nos’ti junce: 75
Nego će se štedrost vaša iz moje pameti,
Gdi godbudem, s imenama ikada izneti.
Serbija je, kamo idem, mati naša draga,
Koja njedra otvorila, odagnavše vraga,
Pak sinovom na sve strane svu bojazan snima, 80
Milostivo nji prizivlje i rado ij prima.
U domu će njenom svatko za se posla naći,
Veća plaća djejateljem nego oni plaći.
Ja polazim, a vi, mili, šta mislite druzi!
Proljeće je, sve veselo, zelene se luzi; 85
Hod’te sa mnom, da zajedno utješimo majku,
Naći ćemo na Dunavu i na Savi šajku:
Ako li je nevozmožno, ostan’te u dalji,
Gdi ste biti na poslugu otčizni izbrali;
I hran’te bar ime moje (ljubov se tom nada) 90
U spomenu, kad ja budem dalk’ od vašeg grada.
