Pučina/54
< Пучина
XVI
VLADIMIR, zatim DOKTOR
VLADIMIR (sam): Bože, budi i ti velikodušan! Moja Olgica sad treba da živi; oko nje će se sad pribrati i otac i majka i
živeće sve troje lepo, mirno, srećno, onako kako je i tebi drago, gospode! (Osluškuje) Da li jeca?... Ne, učinilo mi se...
Što je tamo tiho, sasvim tiho? (Polazi tamo u sobu.)
DOKTOR (pojavljuje se na vratima i rukama mu zabranjuje da uđe).
VLADIMIR: Da je vidim?
DOKTOR: Ne, molim te... docnije!
VLADIMIR: Ali zašto?
DOKTOR: Nastala je kriza, ona se bori. Ne smemo je uznemiravati.
VLADIMIR (hvata ga grčevito za ruku): Je li to samrtna borba?
DOKTOR: Ko zna... Bog je veliki... nadajmo se sve do poslednjeg trenutka. (Povlači se).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|