Pučina/50
XII
DOKTOR, VLADIMIR, KATICA
DOKTOR (prilazeći stočiću, seda i pali cigaretu).
VLADIMIR (posle izvesne pauze diže glavu): Jesmo li sami?
DOKTOR: Da, sami smo.
VLADIMIR: Mene je čisto strah da te zapitam, ali, reci mi, molim te, reci mi iskreno.
DOKTOR: Čekaj, strpi se da izdam izvesne naredbe. (Priđe levim vratima) Katice! (Zove je prstom) Hodite ovamo.
KATICA (pojavi se na vratima).
DOKTOR: Onu medicinu ‐ čini mi se, ostavio sam staklo otvoreno ‐ zatvorite.
KATICA: Da... zatvorila sam.
DOKTOR: Imate li leda?
KATICA: Otopio se već.
DOKTOR: Uzmite drugi... leda... neprestano leda.
KATICA: Razumem. (Povlači se u sobu.)
DOKTOR: Dakle, šta si hteo?
VLADIMIR: Šta sam hteo... o, kad bi mogao da mi ne kažeš ono što mi moraš reći.
KATICA (prelazi preko pozornice sa tanjirom za led).
DOKTOR (pošto je pogledom ispratio Katicu): Vladimire, prijatelju moj! (Steže mu ruku, a krije oči)
VLADIMIR: Čekaj!... (Pribira se) Ili da, reci, ja treba da čujem istinu, ja moram da čujem istinu.
DOKTOR (muči se): Šta imam da ti reknem... detetu je rđavo, vrlo rđavo.
VLADIMIR: To znam.
DOKTOR (potresen i sam): Ono što sam mogao kao lekar da učinim, ja sam učinio i... ja sam svoju lekarsku dužnost
svršio... sad ostavljam bogu da čini svoje... On je milostiv, Vladimire.
VLADIMIR: Milostiv?... Oh, nije, nije!... Da li zna on, da li znaš ti, šta je meni ovo dete! Da, ti znaš; ti pojmiš dakle nad
kakvim sam ja ambisom; ti pojmiš kakav će slom nastati ako to dete izgubim; ti znaš da je ljubav prema tom detetu
jedini moj uslov za život; da je to jedina veza koja me vezuje za ovaj svet; da je to dete temelj ovoj kući... ti znaš, ti
pojmiš, pa reci mi sam, nije li ovo užasan, težak, mučan položaj? I kad se desi ono što sa strahom svi očekujemo, šta
onda? Ja tražim neprestano sliku kojom bih ti taj svoj položaj ocrtao, pa ne umem da je nađem. Ja ličim sebi na
pustinjaka koji putuje ogromnom peščanom pustinjom, žedan, kao što sam ja žedan sreće ‐ njemu se priviđa tamo negde
daleko zelena oaza, u čijem hladu izviru hladoviti studenci; on njoj žuri da zagasi žeđ, a kad stigne, priviđenja nema; ono
je opet odmaklo daleko, daleko. Ili ne... već ja sam na širokom, uzburkanom moru koje nema obala, ja sam na pučini sa
koje se ne dogleda obala; svud pusto, horizonat daleko, a vali mi drobe i razoravaju čamac, krhaju mi vesla i oduzimaju
mi nadu da ću ma kad moći uzviknuti: „Zemlja!... zemlja mira, pokoja, zemlja sreće"! Da, prijatelju moj, ovo gde sam
ja, ovo je pučina, pučina, pučina!... (Umoran pada na stolidžu i obara glavu.)
DOKTOR (saoseća, ali se pribira) Vladimire, budi pribran... ti si čovek... dužnost ti je da snosiš i bolove... Ja te molim,
budi pribran. (Pođe u sobu.)
VLADIMIR: Kuda ćeš?
DOKTOR: Ja moram da pripremim i mater.
VLADIMIR: Da... idi...
|