◄   VI VII VIII   ►

VII

STANKOVIĆ, VLADIMIR

STANKOVIĆ (iščuđava se ovome što je čuo od doktora).
VLADIMIR (još savija dotično pismo i meće ga u kovertu, zatim za vreme razgovora tu kovertu, koja je već adresovana,
lepi pa joj onda makazama otseca jednu stranu, kao da je neko primljeno pismo ranije otvorio. Kad sve svrši, vadi
portfelj, meće pismo u nj i vraća portfelj u džep): Dragi gospodine Stankoviću, izvinite me, vi ste me duže čekali no što bih
ja to inače dopustio...
STANKOVIĆ: O, molim, gospodine načelniče, posao je, zaboga, najvažniji.
VLADIMIR: Sedite, molim vas.
STANKOVIĆ (sedajući): Blagodarim. Ali, da izjavim odmah, danas nisam došao besposlen u posetu, kao što inače ja to
redovno činim. Danas sam došao naročitim i važnim poslom.
VLADIMIR: Tako? A kakav vas je to veliki i važan posao doveo?
STANKOVIĆ: Znate, zbog onih poplavljenih sela u Moravi. Obrazovao se naročiti odbor gospođa iz boljih krugova da zbira
dobrovoljne priloge za poplavljene.
VLADIMIR: To je lepo.
STANKOVIK: I znate, ja sam sekretar toga odbora, a u poverenju ću vam reći da sam ja upravo i inicijator, ali sam
potpustio gospođu Živkovićku, savetnikovicu, kao da je ona inicijatorka. To, znate, njoj laska i zato se jako zauzela za
celu stvar.
VLADIMIR: To je sve vrlo lepo, gospodine Stankoviću, ali ja još ne vidim zašto vas taj posao dovodi meni?
STANKOVIĆ: Izabrali smo i vašu gospođu u odbor. To sam, znate, ja predložio.
VLADIMIR (preleti mu oblak preko čela): Tako
STANKOVIĆ (ustane i priđe mu) Je l' te, vi nećete zameriti što ću biti iskren?
VLADIMIR: O, molim vas, vaša mi je iskrenost uvek draga bila.
STANKOVIĆ: Vidite, ja sam se u ovoj prilici naročito založio, sav sam se založio i ‐ kao što vidite ‐ uspeo sam.
VLADIMIR: Ne razumem, zašta ste se zalagali?
STANKOVIĆ (malo zbunjeno): Za vas... za vašu kuću... za gospođu.
VLADIMIR (oseti težinu položaja, ustaje i sam) Ne mogu dovoljno da vas razumem, ja bih vas molio, govorite jasnije,
sasvim jasno ‐ ta vi ste mi sami ponudili iskrenost, pa što je sad izbegavate?
STANKOVIĆ (usteže se): Ipak...
VLADIMIR: Ja vas razrešavam svih obzira, a vezujem vas obzirima prijateljstva. Ja volim iskrenost, pa ma kako ona
neprijatna bila.
STANKOVIĆ: Ta da ‐ dakle, evo u čemu je stvar: gospođe su bile vrlo, vrlo protivne kad sam ja istakao kandidaciju vaše
gospođe, mrgodile su se, govorile kroz zube, pa najzad su i glasno govorile koješta, što ja nisam mogao da dopustim da se
govori o ženi moga prijatelja i starešine, i založio sam se toliko da sam najzad i uspeo, i, kao što vidite, kroz koji čas će
gospođe ‐ i sama gospođa Živkovićka ‐ doći ovamo da lično ponude gospođu da se primi članstva u odboru.
VLADIMIR: Hvala vam, prijatelju, ali vam mogu reći da bi vam uspeh bio mnogo i mnogo lakši da ste nešto još ranije prišli
meni i razgovarali o svemu.
STANKOVIĆ: A o čemu, molim vas?
VLADIMIR: No, pa kažite mi iskreno, kakve su to teškoće bile u odboru gospođa koje ste vi savladali; na šta su se mrgodile
gospođe, šta su govorile kroz zube, a šta glasno?
STANKOVIĆ: Stvari, znate, koje su vam valjda i poznate, a koje se potežu od onoga dana, od one afere u Ministarstvu.
VLADIMIR: No pa, ta afera nije imala, kao što vidite, nikakvih posledica, ja i moja žena i dalje zajedno živimo.
STANKOVIĆ: Govori se, to ću vam najiskrenije reći, svud se napolju govori da bi i gospođa vrlo rđavo živite u kući i koliko
god ja tvrdim da to nije istina, ne mogu da uspem da suzbijem te glasove.
VLADIMIR: Da, prijatelju, i nećete uspeti; istinu je teško pobediti.
STANKOVIĆ (zaprepašćen): Istinu?
VLADIMIR: Da, istinu, nažalost, istinu koja se, pored sve moje pažnje, nije mogla sakriti od sveta i jedino žalim što se ona
napolju tako rđavo tumači. Ja neću najzad od vas, gospodine Stankoviću, da krijem stvar, tim pre što ste me vi vašim
zauzimanjem za moju ženu obvezali i što sam rad da vas uverim kako ste bili u punom pravu kad ste se pred tim gospama
zauzimali za moju ženu. Ja i moja žena, u poslednje vreme, odista ne živimo onako kako smo ranije; postoji između nas
neki nesporazum, izvesna zategnutost, pa ‐ ako hoćete ‐ i rđav život.
STANKOVIĆ: Da, to se svud govori.
VLADIMIR: Ali, gospodine, da li se napolju zna i razlog tome?
STANKOVIĆ: Tumači se.
VLADIMIR: Znam već kako, utoliko pre sam ja dužan svojim priznanjem da dam satisfakciju svojoj ženi za greh koji sam
prema njoj učinio.
STANKOVIĆ (iznenađen): Vi učinili greh prema njoj! Kako, molim vas, a ja sam...
VLADIMIR: Da, dragi moj, za to što se iz moje kuće iselio mir i ljubav i lep život, kriv sam ja. (Uzima ga poverljivo pod
ruku) Vi ste mlad čovek, pa ćete razumeti stvar koju ću vam poveriti.
STANKOVIĆ: O, molim.
VLADIMIR: Slučajno... recimo prilikom kakve komisije ili kojom prilikom bilo, to nije tako važna stvar, ja sam se upoznao
sa jednom ženskom, sa kojom sam stupio u bliže, sasvim bliske odnose.
STANKOVIK: Vi?!
VLADIMIR: To se dešava gdekad i nehotice. Ja time nisam prestao da volim i svoju ženu, ali i odnosi izmeđ' mene i dotične
osobe razvijali su se sve jače i jače; ja sam bio u njenim rukama, morao sam ići kad god me je zvala, davati joj novaca
koliko god mi je tražila. Ja sam često lagao moju ženu da moram gde otputovati na dan ili noć, a noćivao sam tamo.
STANKOVIĆ (zaprepašćen): Skandal!... To jest, pardon!
VLADIMIR: Ne, ne, ne; zašto pardon, zašto povlačite reč koju ste dobro rekli, jer je to odista skandal.
STANKOVIĆ: Ja sam se izrekao.
VLADIMIR: Ali ja priznajem da je to skandal, gospodine. Ja sam tako nisko pao da sam najzad podigao iz zavoda 8000
dinara ušteđevine, koju je moja žena od kućnih troškova odvajala i davala, sve paru po paru, u banku na ime moga
deteta; digao sam dakle novac moga deteta i poslao toj osobi, ali ‐ pismo mojom rukom pisano, kojim sam to slao,
uhvatila je moja žena i ima ga u rukama.
STANKOVIĆ: Uhvatila?
VLADIMIR: Da, gospodine, je li vam sad jasno zašto ja i moja žena živimo ovako rđavim životom?
STANKOVIĆ: Jasno mi je, goslodine, ali, verujte, veoma sam iznenađen.
VLADIMIR: To će vam sve i moja žena kazati ako je zapitate, jer u nje je pismo. Kao što vidite, ja sam vas obogatio
jednom interesantnom novošću.
STANKOVIĆ: A, gospodine, ja to neću...
VLADIMIR: Šta, nećete to nikom kazati? Nemojte mi davati reč na to: prvo, zato što vi ne bi mogli da otrpite...
STANKOVIĆ: Ali...
VLADIMIR:... a drugo, i zato što sam vam ja najzad i ne branim da kažete, jer kad svet već hoće da vodi računa o mojoj
kući i životu u njoj, a ono bar neka kaže pravu istinu i neka ne baca ljagu na ženu časnu, odanu svome mužu, ženu koja je
uz to još i majka.
STANKOVIĆ: Sasvim, sasvim, potpuno se slažem i sad ću ja malo drukče razgovarati sa tim gospođama. Da vam kažem još
nešto vrlo iskreno: te gospođe, kad su određene da pozovu ostale, te morale doći k vama, spremale su se da se vrlo hladno
pa možda i drsko ponašaju, ne bi li time prinudile vašu gospođu da se sama ne primi, ali videćete sad, videćete promenu i
još kakvu promenu. One će kroz minut‐dva doći, upravo one samo na mene očekuju, jer je u mene spisak odbornica. Vi
me morate izvinuti.
VLADIMIR: O, molim, ja sam vam vrlo blagodaran na ovoj poseti. (Ispraća ga prijateljski do vrata.)
STANKOVIĆ: Doviđenja! (Odlazi.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.