Pučina/1
ČIN PRVI
Soba ne vrlo raskošna. Na sredini jedna i sa strane po jedna vrata. U jednom uglu garnitura oko stola, u drugom otoman, iza ovoga cveće, a među cvećem visoka lampa. Napred s desne strane stočić za novine i dve tri bogatije stolice bez reda razbacane, a s leve strane prozor i kraj ovoga široka fotelja, četvrtast sto po kome su rasute knjige, modni žurnali, slike itd. Na zadnjem zidu, s jedne i druge strane vrata, po jedna velika slika u bogatim ramovima.
I
VLADIMIR, JOVANKA, OLGICA.
VLADIMIR: (Pri dizanju zavese pozornica je prazna. Vladimir izlazi obučen, pod šeširom i sa štapom, iz leve sobe i upućuje se desnoj, te stane na vrata). Olgice, Olgice, hoće tata da ide. Odi da mu poljubiš ruku. (Odmiče).
JOVANKA: (Izlazi iz desnih vrata, u jutarnjoj haljini, vodeći Olgicu). Zar već ideš?
VLADIMIR: Da, moram. Gde si ti? Odi ovamo. (Uzima Olgicu).
JOVANKA: Poljubi tati ruku.
VLADIMIR (Odvede je do naslonjače, ostavi šešir i štap na sto, sedne i uzme je među kolena): Odi, i kaži mi šta si radila do sad?
OLGICA: Pa igrala sam.
VLADIMIR: A šta si igrala? Hajde pričaj šta si igrala.
OLGICA: Mnogo, mnogo. ...
VLADIMIR: Pa hajde pričaj sve redom, šta? Jesi li sama igrala ili s drugaricama?
OLGICA: S drugaricama.
JOVANKA (Koja je sela): Dabome, eno ih puna bašta, čekaju je. Hajde pričaj tati sve redom, ako hoćeš da te pustim da se i dalje igraš.
OLGICA: Pa eto .... igrale smo seke.
VLADIMIR: A, tako! A šta si ti bila?
OLGICA: Ja sam bila komšika.
VLADIMIR: Komšika? Pa onda?
OLGICA: Pa onda, došla kod mene druga komšika, pa je ja pitam: „Kako ste?"
VLADIMIR: Ao, moj brate!.. A ona, šta ti onn kaže?
OLGICA: A ona mi kaže : „Eto, fala Bogu, kako ste Vi?"
VLADIMIR: Aha, aha, pa posle?
OLGICA: Pa posle (misli se)... Posle joj kažem: „Izvolte sedite".
VLADIMIR: Vidiš, molim te! A ona?
OLGICA: A ona sedne.
VLADIMIR: Lepo sedne, je l'?
OLGICA: Jest, pa onda je j, a poslužim.
VLADIMIR: Gle, a čime je poslužiš?
OLGICA: Slatkim.
VLADIMIR: Baš slatkim, odistinski?
OLGICA: Nije odistinski.
VLADIMIR: Nego?
OLGICA: Kao bajagi.
VLADIMIR: Kao bajagi? Ah, koješta! I ta tvoja mama! A što ti ne dâ odistinsko slatko? Je li, mama, a što ti detetu ne daš odistinsko slatko?
JOVANKA: Zato što joj onda treba svaki čas menjati kecelje; eto, ova je od jutros i već kakva je. (Zvoni).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|