Put u prosidbu
| Put u prosidbu Pisac: Milorad Popović Šapčanin |
Put u prosidbu
I.
Ima ljudi koji se za tili časak mogu zaljubiti. Da ne tumaram daleko, ja vam odmah mogu za to predstaviti potpun dokaz u licu mog davnašnjeg druga Sime, koji je u svako doba raspoložen, da stvara nove i nove ljubavi. Što god je u varoši lepotica, svaka je bila njegova ljubaznica, makar jedan dan, ili bar za nekoliko trenutaka. Ima ih, koji mu to veruju, ali ja nikako ne. Ako niko, ja vam tačno mogu kazati, da on upravo i ne zna šta je to ljubav, jer okolnosti koje ga oduševljavaju na naklonost prema ovoj ili onoj ženskoj, nisu baš takve, da bi se mogle uzeti za iskre, koje bi zapalile ljubav čak do srca. Ne jedanput rekao bi on meni, kad bi opazio kakav kitnjast venčić od devojaka:
— Aoh, slavu mu, pa da se čovek ne zaljubi kod tako šarenih paunica! Pogle samo, kako su se doterale — mogle bi cara dočekati! Vidiš onu u plavom ruhu — ta mi se jako dopada: libade, fes, dukati, bajader — sve to tako spretno stoji, da bi je čisto čovek pojeo.
A kad bih ga ja po mome običaju zapitao:
— A Boga ti, za koju ti to govoriš, kad je tako uzdižeš u zvezde?
A on bi onda malo zbunjeno dodao:
— Onu što stoji s leve strane.
— Koju to?
— Ta onu, što je okrenula leđa, pa gleda tamo u raskršće.
— E, i to mi se dopada! A zar ti možeš suditi o izvrsnosti kakve ženskinje, kad joj još ni lica ne vidiš, a kamo li da si joj omirisao ćud?
— Bre, tako se obukla, produžio bi moj Sima, da čisto ne mogu s nje oka da skinem.
Događalo se više puta, da ženska koju moj prijašin počne nasumce hvaliti, nema ni crtice od lepote, koja bi što značila, a kamo li kakve dražesti u čemu god. Šta više, on je za nekom, pa još udovicom, toliko ludovao, da sam mu morao prebacivati, da to već spada u ludost. A tek ta udovica mazala se po obrazu — da Bog sahrani, kosu je imala ofarbanu, a zubi — crnji su bili od susednog mačka, jer kad razvuče uspijene usne, onda ti se u usti čini ne drukčije, nego da vidiš grobnicu. Dosta sam mu predikovao, dok sam mu izbio iz glave tu nazovi ljubav; prosuo sam za tu bagatelu toliko reči, da bi iz njih kakav pobožan misionar mogao sačiniti jedno slovo, kojim bi i same Hotentote oprostio neznaboštva.
No opet zato imao je moj burazer Sima nešto blagodarno u svome srcu, koje je na tolike ljubavi bilo raskomadano. Ta plemenitost sastojala se u tome, što je između silnih jaranica jednu najvećma voleo, kao ono sultan što odlikuje svoju favorit-sultaniju od ostalih svojih suložnica u haremu.
Taj biser Simine ljubavi stanovaše u jednoj varošici kraj Dunava, gde ima različitih većih škola. Moj naprsnik đakovao je negda u toj varošici i još onda stekao je naklonost jedne gospođice, koja življaše preko puta od njegovog stana. Ta njegova ljubaznica bila je kći jednog većeg penzionisanog policijskog činovnika i znala je više jezika. Bar on mi je za nju tako pričao; ako što lažem, on je kriv.
Ali malo strpljenja, pa ćemo bolje poznati to drago stvorenje.
Jedne nedelje ovoga leta, baš po ručku, dođe Sima mojoj kući, pa ispivši kafu kojom ga je ponudila moja majka, baci se srdito na divan, i poćutavši za nekoliko trenutaka, progovori:
—Znaš šta je; ovo se više trpeti ne može; ja sam nauman da se ženim. U ovoj našoj dernoj varošici ama nema otnjud ništa za uživanje, ni oku, ni uvu, ni srcu. Ovo se ne zove život. Život bez uživanja, to je prosta vegetacija. A ja ako ću živeti i rasti kao pečurka, onda se mogu pogoditi gdegod u selu za govedara; bar po poljima i strnjikama slobodnije se diše, a i zjaliti može se, kud se god čoveku prohte. No kad sam se već nazvao goslodinom, ono neka me vrag nosi, samo ne mogu trpeti ovako prazno, dugo vreme, bez ikakvoga zadovoljstva. S toga sam zaključio, da se ženim; i to ću da prosim moju davnašnju ljubaznicu, za koju sam ti pripovedao, da živi u onoj varošici tamo na Dunavu. — No, što veliš, kako ti se to dopada?
— Nisam baš protivan, odgovorim mu; samo bih ti imao nešto primetiti.
— A šta?
— Da ne uzimaš tu devojku. Ko zna da l' te još voli; a ne stojim dobar ni za to, da je ikad htela svisnuti od silne ljubavi za tobom.
— E, to ti možeš govoriti, jer je dobro ne poznaješ.
— Kako mu drago, samo je prošlo više godina, od kako ne čepate jedno oko drugog, a pri tom...
— Šta?
— Ti si ličan i ugledan mladić, a imaš nešto i poprilične gaže pa držim, da bi se našla kakva partijica bar sa jedno svojih četiri pet stotiia dukata.
— Kakvih pet stotina dukata! viknu srdito moj stari kolega, i bacivši jedno pisamce pred mene na sto, nastavi: Zar vrede što dukati naspram ovakvog pisma, koje je napisano rukom najvernijeg na svetu srca; čitaj ga, pa ćeš videti, da ti savet ne vredi, ama ni po lule šajkaškog krdžaka!
— E baš da vidimo, rekoh mu ja, pa otvorim pismo, da ga pročitam. U originalu glasilo je ovako:
„Dragi moj Simo
zdravstvuj
Od onoga dana kada smo se rastali pa sve do danas neprestance tužim za tobom i umreću ako me ne uzmeš, jer gorim u želji da ti padnem na grudi kao večno
tvoja do groba
Julija"
(Datuma nije bilo, no u ovakvim stvarima nije ni nužan).
— No, kako ti se svidi? Jesi li se uverio da nemaš pravo, što si mi davao upustvo bez ikakvih osnova?
— Sve je lepo i krasno, odgovorih mu dosta ozbiljno; ja protiv ljubavi i tvoje i njezine nemam ništa, premda se ni njoj ne mogu pokloniti kao takvoj koja će večno trajati. Samo znam, da ljubav bude i prođe, nje nestane kao vode na toplom danu; ali kad nastanu teški dani bračnog života, pa osobito ako ga Gospod Bog blagoslovi sa bogatim porodom, e, onda držim da je dobro došla koja para, ako se nađe zališna u sanduku. U ostalom ženidba je stvar, koja se isključivo tiče ženika i neveste, a drugog nikoga, pa radi, kako te pamet uči. Međutim ja ću ti biti u svako doba na ruci.
II.
Dictum factum. Već sutradan dignemo se ja i Sima u prosidbu. Kad smo prelazili Savu kod šabačke carinarnice, prema klenačkom kordunu, sunca nije bilo, nego se po nebu nadali tamo amo pogusti oblaci, a u njima ovde onde sijao je po koji svetao grumičak, zagrejan zracima, koji nisu mogli da prodru kroz oblak.
Seljaci su vozili, a ja sam krmanio. Za leđima ostao nam je Šabac, prva varoš u Srbiji, posle Beograda. S desna crnio se kod obale šabački grad, po gotovu same razvaline.
Sima je gledao tamo amo, i kad smo prišli k sredini, a on se posadi na jednu preprečnu dasku u čamcu, uze preda se tamburu, koja se donde odmaraše u putničkoj torbi, i udesiv sićane žice, stane svirati, pa onda iz sveg grla pevati pipirevku. Kad je otpevao nekoliko stihova, prekine mu pevanje jedan od veslara.
— A Boga ti, gospodine, kad umeš tako lepo da pevaš, a da li si slušao kako je ta pesma postala?
Sima pogleda mene, a ja njega. To nas je pitanje obojicu iznenadilo.
— E vidiš, produži vozar dalje, meni je moj babo pričao za tu pesmu, da je vrlo stara, i da je postala u vremenu, kad su ovladali Turci našim krajevima.
Mi ga svi radoznalim pogledom posmatrasmo, a on nastavi dalje:
— Kad se Turci ukopitiše u našoj zemlji, a oni ti udariše namet na vilajet. Osim drugih pokora, jedan paša izda zapovest, da mu se svakog večera dovede u konak mlada devojka. U jednom selu bila je vrlo lepa devojka, i zvala se Pipirevka, pa kad je na nju došao red, da ide siledžiji, i majka je u suzama i teškom bolu očešljala i poslala, sve je selo žalilo za lepotom devojkom, i svoju tugu uvije u pesmu:
„Birov viče kroz svo selo,
Svi seljani sakupljeni,
Samo nema Pipirevke.
Pipirevku majka sprema,
Em je sprema, em proklinje:
Pipirevko, grešna ćerko,
Sad te majka očešljala,
Pa te više ne češljala!"
Ovde pripovedač stane, i mi ućutasmo.
Za malo i čamac prispe obali i mi dosta sneveseljeni sa veslarevog pričanja izađemo na bair.
Kraj vode stajaše jedan Sremac. Bič je držao u rukama. Imao je na glavi šešir sa golemim obodom, a po prsluku puceta sjajna od žutoga tuča. Za jakom crvenela se lula sa dugačkim kao palac kamišem i žutim zaklopcem. Malo dalje od njega stajahu kola sa ispregnuta dva paripa.
— Hoćeš voziti? upita ga Sima.
— Hoću. — Kuda ćete?
— U Rumu.
— U Rumu — hm — daćete mi četiri forinta šajna.
— Četiri, četiri — samo da nas dobro voziš.
— Ta ti se ne brigaj, voziću te kao na dimšiću. Od mojih konja nema boljih u celom Podlužiju.
— E, videćemo, reče Sima, pa onda, smestivši naše bagaže u uska sremačka kola, pozove me te se namestismo i odmah se krenemo.
Mnogi i znate i ne znate, kako voze Sremci. Stoga ću onima, koji ne znaju kazati da je naš brat iz Srema vrlo halovito gonio svoje konje, te za tili, tako reći, časak dođemo do Jarka. Kad smo lagano prelazili most kod toga sela, upotrebi naš kočijaš, da koju prodivani.
Ja sam sa Simom baš govorio o današnjem ratu između Danske i saveznih sila, i korili smo politiku englesku, koja je po gotovu i izazvala Dansku na rat, pa se sad čini i nevešta, da pomogne krajnjem očajanju.
— Vi se o ratu razgovarate? zapita nas Sremac, pušeći lulu duvanom, što ga je međ prstima isekao.
— Ta govorimo o nekoj zemlji što se zove Danska, prihvatim ja kao uzgred, jer u toj državi danas se ratuje; no to se nas slabo tiče.
— A znate li, Boga vam, da li su naši soldati ušli u Jutland? zapita me Sremac sasvim ozbiljno, pa onda stane tražiti kremen u pojasu.
Ja pogledam Simu, a on mene. Možete misliti kako nas je iznenadilo to pitanje od strane prosta čoveka, za koga bi se reklo, da ne zna dobro ni gde je Ruma, a kamo li Jutska, što se pružila čak u severno more.
— Ali vere ti, otkuda ti znaš za Jutland? zapitam ga i ne odgovorivši mu na pitanje.
— Ta znate, gospodine, ja sam bio tamo gore, dok je trajala batalija po Šlezviku i Holštajnu, pa kad me, u jednoj vatri, obraniše, evo ovde u levu ruku, a mene onda sa jednim transportom samih marodija pošlju dole.
— O gle čuda, i ti si baš bio u današnjem ratu? nastavim ja.
— Dakako da sam, moj gospodine; osam je godina prošlo, kako služim cara, a ove je već nastala i druga godina, od kad sam došao u rezervu, pa ipak još ni proleće nije nastalo, a mene odazvaše, te sam išao na vojnu. Čudna boja, gospodine, što ga pretrpesmo kod Fridericije, gde me Danci raniše iz puške, jer zlo gađaju, da ih Bog sahrani!
— A iz koga si sela, prijašine? upitam ga dalje.
— Iz Dobrinaca.
— Doista mi čudno dolazi, ti iz Dobrinaca, pa da tumaraš čak po Šlezviku.
— E moj gospodine, kad sam ti otišao tamo, ne znaš kako mi je bilo. Žena i nejak piljež ostao kod kuće, a znate kakva je proletos bila oskudica u hrani, pa sam, verujte, hteo svisnuti od tereta. Kad sam ušao u vatrena kola, mislio sam: e, Petre, što bi bi, sad nikad više ne vide ti tvojih Dobrinaca, ni tvoju ženu, ni tvoju decu, a ni tvoje konje, što si zlopatio kao đavo celu jesen i zimu, samo da ih sačuvaš da ne manjkaju, ili da ne dođu na rumski vašar. Pa opet danas, hvala Bogu, nastavi dalje, pošto je skinuo šešir i prekrstio se, ja sam danas opet u svom dobru kod svoje žene i dece; a za to nemam nikom drugom zahvaliti, do jednome Bogu, kom sam se uvek krepko molio.
— Moli mu se i od jako krepko, reknem ja; ko će bolje nego Bog. Šta i šta ne navrze se na čoveka, pa Bog opet sve na dobro okrene.
— I ja tako velim, gospodine, reče sasvim mekim glasom Sremac, pa onda obode konja, te smo u burnijem trku dojezdili u Rumu, nego što su jurili konji u Ahilovim kolima, kad je za njih privezao mrtva Hektora, te s njime besnio oko trojanskih bedema.
U Rumi smo noćili, a sutra zorom krenemo se u varoš, gde je živela gospođica Julija, što ćemo da je prosimo.
III.
Odseli smo u jednoj od najodličnijih mehana. Tu se preobučemo. Moj prika imao je celu preobuku od boje „havana", a na glavi šešir od florentijske slame. Izgledao je prilično nobel, tim više, što je uzrastom bio vrlo golem a pri tom suvonjav. To što je mršav, činilo je, te je bio više ozbiljniji i pikantniji. I ja sam bio dosta drastično obučen. Pri tom sam imao na glavi francusku kapu od bele svile sa pravim obodom s preda. Nismo oskudevali ni na rukavicama i crnim blonerskim cipelama.
Izbije polak na jedanaest.
— Taman vreme, kad treba da učinimo posetu, reknem ja Simi.
I krenemo se taki njegovoj ljubaznici.
Ostavivši pijacu za leđima, uđemo u jednu dosta stešnjenu ulicu. Na levo, pokaže mi Sima kuću, gde stanovaše njegovo zlato, te okrenemo tamo, Sima napred a ja za njim. On se svaki čas menjao u boji, i jedva je imao snage, da povuče dole bravu na vratima, što vode u dvor.
Kroz kuhinju ulazilo se u sobu.
Zastanemo jedno devojče, gde baš mesi „na supu". To je bila kuvarica; no nije bila plaćena, nego je, što no kažu, uzeta pod svoje. Čim je opazila Simu, taki ga je poznala.
— O, gle gospodina Sime! Jedva vas poznadoh. Otkuda vi tako?
— Je li stara gospođa unutri?
— Tu je. Izvolite. Sima pođe k vratima.
— A gde je gospođica? zapitam ja služavku malo tišim glasom.
Ona, ili se zbunila, ili joj nije bilo u interesu da laže, tek ona meni prišane
— Ta znate, gospodine, frajla je baš sad ustala i umiva se.
Sima kucne na vrata, i tek posle jedno po minuta, čujemo: „herajn". Dakle uđemo unutra.
— O her Knežević, otkuda vi tako? Baš mi je osobito drago, što vas vidim, počne govoriti stara gospođa, trudeći se da nas lepo predusretne; a ovaj gospodin zacelo i on je iz Srbije?
— Jest, to je moj prijatelj, činovnik kod državnog suda.
— Osobito mi je milo, nastavi stara gospa; izvolite sesti, reče, pa onda pruži obojici ruku i pokaže divan, što je stajao među dva prozora, pred kojima visahu zavese od vrlo tamne materije.
A kad smo seli uzme Sima reč:
— A gde je gospođica Julija? Zacelo nije kod kuće?
— Ta tu je, nego je, znate, ustala jutros vrlo rano. Imamo u bašti razna cveća, pa je na uranku rasađivala, jer je pala kišica. No ja sam je već dala zvati.
Ovako nam je govorila Julijina mati i ne uzimajući u obzir, da ni uveče ni izjutra nije bilo kiše, i ako je bilo nebo ne oblačno, nego što no kažu, podmlađeno. A nije uzimala na um ni to, da sad nije vreme, kad se rasađe meće u zemlju.
No mi se nismo protivili tome izvinjenju. Posle jedne četvrti časa uđe gospođica.
Gospođica Julija uđe sa nekim veličanstvom, to jest, kopunila se u tolikoj meri, kao da je kakva francuska vikontkinja. Zar mislite da je pritrčala svome dragom Simi? Bože sačuvaj! Ta to bi bio krajnji bezobrazluk! Sa sakrivenim smehom pozdravila nas je, pa se onda posadi na stolidu.
Sima me pogleda. Šta mi je time hteo reći, nisam se mogao setiti.
— Gle, kako ste se jako izmenili, gospodine, rekne gospođica; da mi nisu kazali, da ste vi, ja vas ne bih ni poznala.
— A ja na protiv, odgovori Sima, ja bih vas poznao, da sam došao i još četrdeset godina docnije, jer sam vrlo dobro sačuvao uspomenu na vas.
— Verujem, verujem. Ima koji su vrlo dobrog pamćenja, no ja sve brzo zaboravljam. Ali smem li vas pitati, otkuda tako iznenada?
Sima se zbuni, a ja primetivši neku dvoličnost, prihvatim, udariv u laž:
— Idemo u Novi Sad, a otuda ćemo pravo u Peštu po nekim državnim poslovima.
— Tako, to ćemo još do Budima moći zajedno.
— Šta, zar vi mislite ići u Budim?
— Jest. To je volja moga budućeg supruga, koji je doktor, jer je rad, da leto provedemo u tamošnjim kupatilima.
Stara gospa, ne znam da li slučajno, ode u kujnu, a moj prika zapita:
— Zar ste vi već isprošeni?
— Jesam, baš pred veče onoga dana, kad sam pred podne dobila vaše pismo u kom mi javljate, da ćete doći, da me darivate.
— No pa zar niste mogli otkazati gospodinu doktoru, koga za celo niste dobro poznavali kao mene?
— Jeste, gospodine; ali vi ste se prijavili pismom, a on je došao lično, što više vredi.
— Znam. No vi ste meni pisali, pa onda, zar ste zaboravili na našu staru ljubav? Bar ste sa te strane mogli biti sigurni!
— Kao na vrbovom klinu, pomislim ja u sebi; pa onda stanem i dalje gledati kroz prozor, nerad budući da sam na smetnji ni jednom ni drugom.
— Dragi moj gospodine, nastavi Simina ljubaznica dalje, na našu ljubav nisam smela mnogo polagati. To mi je dalo povoda vaše ćutanje kroz punih osam meseca. Što sam vas poslednjim pismom zvala, to sam činila jedino zato, da znam na čemu sam; drugo zato, što mi se za onda nije pojavila druga prilika, pa sam držala, da mi je trebalo i sa vama zadovoljiti se, jer vas ne mrzim.
Sima se menjao u licu, no opet zato nije prekidao razgovora.
— A zar sam ja bio što no reč u skartu? Ako niko neće onda tek na mene red?
— Ne baš tako, odgovori gospođica Julija dosta zbunjeno; ali nisam tako jako težila za vama, jer ne marim da se udam u Srbiji.
— A što? zapita je Sima.
— Što je svet tamo vrlo prost, pa za nobles i bonton neće ni malo da zna. A ja volim jedan sahat živeti međ izobraženima i vaspitanima, nego da uživam za dugo Bog zna kakvo zadovoljstvo, među onima koji su prosti. Osim toga sadašnji moj zaručnik tako je solidan i pun etiketa, da zaista moram priznati, da ga po gotovu i ne zaslužujem. Pa onda, i to mnogo znači, što je doktor.
Sima se na ove njezine reči strašno ražljuti, a ja videći, da se gospođica Julija sve jače udaljava od njegovih težnja, prestanem dalje motriti kroz prozor na mimoprolazeće, nego se stavim u najvećoj pristojnosti pred oboje, pa rekoh:
— Znate li šta je, gospođice; mi ne idemo u Peštu, kao što sam vam malo pre primetio, nego smo pravo došli k vama, da vas prosimo, pa držim, ako ste iole imali naklonosti prema mom prijatelju Simi, pravedno je da za njega pođete, jer ja vas, kao njegov prisni prijatelj, mogu uveriti, da vas voli.
Pri tom vam mogu primetiti, da ne verujete u tvrdo rečima gospodina doktora.
— Zbilja, otkuda je taj doktor?
— Iz Graca.
— Za celo nije Srbin?
— Nije, no govori vrlo uzvišeno nemačkim jezikom, te se njime služimo u konverzaciji.
— E dobro, gospođice, dodam ja; promislite se još danas, jer mi ćemo se ovde baviti do sutra.
Ovo rekavši, pozovem Simu da idemo, koji se taki digne, pa dosta u kratko i lakonski oprostivši se sa idolom svoje ljubavi, krene se da idemo.
No u tom zakuca na vratima i odmah uđe neki sredovečan čovek, dosta otmeno nakinđuren. To je bio doktor. Poznali smo ga otuda što je Julija pritrčala njemu, pa i zaboravivši na nas dvojicu, otvori mu vrata od druge odaje, koja je bila dosta lepo nameštena, bar bolje od ove sobe, gde smo mi imali čast biti.
Mi se oprostimo, a gospođica otprativši nas do vrata, vrati se svom budućem zaručniku.
Dosta ljutiti vratimo se u gostionicu, gde smo bili odseli. Posedašvi za jedan od postavljenih stolova, reknem srdito mom bralu:
— Kakve smo trice kopali, dobro smo i prošli. Ja ti se odistine čudim, u šta si se zagledao. Takvu pokondirušu ne marim ni da vidim, a kamo li da bih s njom živeti mogao.
— Nemoj tako govoriti, pobratime, odgovori Sima, dosta snuždeno; sasvim ti je drukčija bila Julija, kad sam sa njom izbliže bio; a kakva je danas, ne mogu ni sam dosta da se načudim. To je na njoj učinila vraška želja i strast za noblesom. Imala je prilike družiti se sa najvećim gospođama iz blagorodnih krugova (ne naše narodnosti), pa sad misli, da joj valja doveka upinjati se da im bude ravna u svemu, te na žalost sad je tako zaišla u stranputicu, da se čisto bojim, da ne proigra svoju čast i poštenje, jer onaj gospodin doktor, po izgledu, rekao bih da će biti neki šarlatan.
Ovo rekavši Sima, oda se dubokom i širokom premišljanju.
Sutradan, baš kad smo polazili, javi nam jedan Simin drug, da je onoga jutra na parobrodu otputovala za Budim Julija s doktorom i materom. Sima mu pripovedi kako je sa njom prošao, pa mu onda kaže kako sumnja na tog doktora.
— I sam tako sudim o tom čoveku, reče Đorđe (tako se zvaše taj njegov drug); uostalom, ja i sam odlazim sutra u budimske ilidže, jer sam dosta porušenog zdravlja, pa neću pustiti iz očiju toga Štajerca. Ako što bude vanredno, ja ću ti pisati.
Oprostimo se sa tim mladim čovekom i vratimo se natrag u Šabac.
IV.
— Tako ti je i trebalo, reknem ja mom drugu Simi, kad smo, posle desetak dana, sastali se na ulici, idući iz kancelarije; onoga, koji nije stalan u ljubavi, treba da kazni Bog. S toga si i ti dobio košar od tvoje Julije; a da si bio stalniji, ne bi se navrzao ovaj felčer iz — Bog ga jedan znao otkuda je.
— Bre, trista li mu njegovih, sad bih ga smoždio da mi je u rukama!
— A što? Ta on ti nije ništa skrivio!
— Ta skrivio je, i te kako; jer je sa svojom nepoštenom namerom stao na put mojoj ženidbi sa Julijom. Pogledaj samo što mi piše Đura iz Budima!
To rekavši, dade mi jedno pismo u ruke, i ja otvorim ga, nađem u njemu ovo nekoliko reči:
,,Simo!
Onaj što se izdavao za doktora, kako sam doznao sa pouzdane strane, nije niko drugi do neki bečki brica. Baš ovoga jutra nestalo ga je, a Julija je kao ubijena.
Tvoj
Đura".
— E, baš ste obojica nesrećni! počnem tešiti mog snuždenog drugara; nego, znaš čim bi se sad najbolje razgalio? Hajde da prosimo onu udovicu, što si toliko za njom ludovao.
— Okani me se, molim te, nastavi moj kolega, neću da se okujem, bar još za neko vreme.
— Pravo imaš, bar će ti biti otvoren put da se svaki dan u drugu zaljubiš, jer si i onako za tim poginuo. Ta šta bi inače radile lepotice, kad ne bi bilo takvih vetropira, kao što si ti — tamo njemu rekavši, — koji ničeš i tamo gde se ne seješ.
— Nije nego ću se zatvoriti u sobu, kao ti što imaš običaj; ja ne znam šta ću da radim besposlen kod kuće.
— Šta ćeš da radiš? Predbroj se na „Danicu", a kupi i drugih lepih i zanimljivih knjiga, pa čitaj. A kad baš dođe do ženidbe, a mi ćemo tražiti devojaka: ako ćemo lepu i radenu, mi ćemo je uzeti, pa ma bila najniža sirotica; a stanemo li kucati na vrata bogatih razmaženica, a mi nećemo drukčije, nego najniže za pet stotina dukata.
— Pravo veliš, tako ćemo i raditi.
— Dakle sad pravo velim, kad nam je puklo preko deset dukata, dok smo otišli Juliji i vratili se s košarem, što nam ga je nabila na glavu, da se hvalimo.
— Znaš li šta je, primeti mi sasvim ozbiljno Sima; ako hoćeš, da i unapred ostanemo u ljubavi, a ti više ne spominji Juliju.
— Dobro, neću; ali i ti da se više ne zaljubljuješ.
— Neću, i to budi uveren, reče mi Sima, gledajući za jednom ženskom, što je prolazila mimo nas.
Dakle da vidimo, hoće li se Sima Knežević još koji put zaljubiti?
Napomene
uredi- Ova pripovetka je prvi put objavljena u časopisu "Danica", 1864 br. 37-38
Izvori
uredi- Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga druga, strana 191-208. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.
|