Put oko sveta (komedija u deset slika)/1

I

II ►

     (Avlija pred kućom Jovanče Micića u Jagodini. Pozadi plog i širom otvorena kolska kapija. Nad kapijom izvešan barjak. Iza plota, u dubini, vidi se druga strana ulica.
     U avliji na desnoj strani kuća, a pred kućom klupa; na levoj strani veliki dud, a oko njega sto, kraj kojega su dve stolice. Na stolu je gdobus.
     Za vreme prvih scena prolaze ulicom pojedini tnpovi, zastajkuju, zagledaju i odlaze. Što docnije, to se sve više zbiraju, naročito deca).

I

PROFESOR, JOVANČE

PROFESOR:
(Piju bozu. Prstom druge ruke opisuje put).
     Dakle, put bi vas, gospodine moj, ovuda kroz Evropu, preko Atlantika, vodio na Meksiku, zatim u Veliki okean ili Pacifik. (On napušta razgovor sa Jovančom, zaboravivši se, počne držati lekciju, šetajući se, levom pritisnuo globus, desnom demonstrira i mlatara pisaljkom kao u slušaonici, dok Jovanče još jednako drži prst). Klima je u primorju u Velikom okeanu slična onoj oko Sredozemnog mora u starome svetu. Leta su gotovo sasvim beskišna, a zime blage. Zlato, koje jeprvo Evropljane i primamilo da se isele tamo, i danas
je najvažniji proizvod, naročito u divnoj Kalifornijskoj dolini, koju navodnjava reka Sakramento, kao pggo ste videli prošlog časa.
JOVANČE:
(Prekine ga).
’Oću li ja još da držim ovo Meksiko?
PROFESOR:
(Seti se).
Ah, da, oslobodite se! Dakle, šta ono rekoh...?
JOVANČE:
(Drži prst).
Rekao si, brate, sakrament.
PROFESOR:
A, jes’. Dakle, u divnoj Kalifornijskoj dolini... (Hteo bi da nastavi lekciju).
JOVANČE:
Molim te, brate, još jedanput ti da meni kažeš: kako ću ja to da dođem s one strane? Ne mogu nikako da upamtim.
PROFESOR:
Eto, molim vas, da vam stvar predstavim na najjasniji način. (Skine gdobus i metne ga na zemlju). Stvar će nam biti jasnija, ako je posmatramo s tačke ptičijeg leta.
JOVANČE:
(Ustaje i prilazi gdobusu, nad kojim se oboje nagnu).
PROFESOR:
Zamislite vi sad da ste ptica.
JOVANČE:
Koj tica?
PROFESOR:
Zamislite samo.
JOVANČE:
’Ajde pa ti sad! Tica da budem?
PROFESOR:
Tako ćete, zaboga, mnogo bolje razumeti.
JOVANČE:
O, Gospode, što ti je nauka; sad moram zbog nju i tica da budem. Pa dobro, kakva tica?
PROFESOR:
Ali, zaboga, to nije važno, to je samo pretpostavka.
JOVANČE:
Pa, dobro, de, neka je pretpostavka, i neka i nije. Kad moram da budem, neka budem. Eto, da kažemo, dživdžan ću da budem. (Gleda gore na dud). Di da se popnem?
PROFESOR:
Ali ne, zaboga.... dakle, napustimo to, kad vas toliko buni. (Sagao se da digne globus).
JOVANČE:
(Zadržava ga).
Jok, ne buni me. Kad moram da budem, neka budem!
PROFESOR:
Dobro. E, dakle, pogledajte odavde celu zemlju...
JOVANČE:
Pa mala beše, more!
PROFESOR:
Vidite! (Obilaze oko globusa). Ja ću sad preći tu liniju, koju ćete vi svojim putem obeležiti. Vidite. (Fiksira štapom jednu tačku). Evo... ovako... ovako. Sad ste već u Americi; skrećete od Velikih Antila i Bahamskih Ostrva, prelazite suvim Meksiku i zatim sečete ekvator. Idite, molim vas, za mnom.
JOVANČE:
Teraj ti samo, idem ja.
PROFESOR:
Odatle ćemo se dočepati azijskog kopna i verovatno iznad obojih Indija, preko Arabije, na Malu Aziju... tako... evo smo sad opet na evropskom kopnu i... vidite, vratio sam se opet odakle sam i pošao.
JOVANČE:
Sad znam! Eto vidi: (Digne nogu), Atlant, okean, sakrament, kopno, ekvator, op-cup, i, eto, obiđo’ svet. (On je, govoreći to, opkoračio globus). Je li tako?
PROFESOR:
(Dižući globus na sto).
Da, donekle, samo donekle je tako. Uostalom, na mapi, koju sam vam obećao doneti, vi ćete sve to možda jasnije videti.
JOVANČE:
(Zamisli se).
Aha, da mi je doneseš. Nego... šta ti ono reče nešto: klima? To mu nisam razumeo.
PROFESOR:
Klima? Dakle... podnebije — ili vazduh.
JOVANČE:
Pa šta vazduh? Šta imam ja sa vazduhom posla, neću valjda da jedem razduh?
PROFESOR:
Boga mi, možete i vazduh jesti, ako lepo ne naučite one strane reči, koje sam vam dao. Da ih niste zaboravili?
JOVANČE:
Ovde su, more. Ništa ja nisam zaboravio!
PROFESOR:
Pa čitajte ih usput, sviknite se da ih izgovarate.
JOVANČE:
Ič ne brini. Meni mi dosta da znam samo kako se hleb kaže, jerbo bez to znanje može da mi se desi, što ti kažeš, da jedem klimu.
PROFESOR:
A da me poslušate i ono drugo što sam vas savetovao.
JOVANČE:
Šta beše to?
PROFESOR:
Dakle, da kupite jedan notes i da beležite, da beležite sve, svaku sitnicu, što god vidite. Svaki dan i svaki događaj treba zabeležiti. Šteta je proći toliki svet, a ne zabeležiti svoja opažanja.
JOVANČE:
I to ću da te poslušam. (Na kućna vrata). Nace, odi ovamo!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.