Pultavsko zvono
| Pultavsko zvono Pisac: Leopold fon Zaher-Mazoh, prevodilac: Milan T. Banjanin |
Aprila 1709. utaborio se Švedski kralj Karlo XII. sa svojom nepobedivom vojskom i nešto pobunjneih Kozaka kraj reke Mazepe blizu grada Pultave. Karlo XII. naumio bio, da zauzme taj grad. Jedno odeljenje ruske vojske dođe potištenome gradu u pomoć i utabori se Švedima sa protivne strane. Nastade češće puškaranje. Karlo XII. je pokadkad besomučno napadao na pridošle Ruse i Kozake, a u jednome omanjemu kreševu bi švedski kralj u nogu ranjen. U to puče glas, da dolazi sam Petar Veliki, car ruski, sa još jednim odeljenjem svoje vojske Pultavi u pomoć.
Odasvuda iz obližnjih mesta (sela) ostavljaše narod svoje kolibe i hitaše na glavni drum, da vidi svoga omiljenoga gospodara, koji se Pultavi približavao. Sve se više skupljala svetina, a među njom je bio i neki mladi ratar po imenu Apostol sa svojom zaručnicom Vasilisom.
Najednom se začuše uzvici i moglo se opaziti, kako se izdaleka u prašini probližavaju konjanici u zelenim kaftanima, oficiri u sjajoj svojoj uniformi i mnogi još drugi vojnici. To je bila svita Petra Velikoga. Za ovima dolažaše sam car na prostoj seljačkoj trojki, praćen knezom Menčikovom i mnogim đeneralima. Stigavši car do sakupljene svetine, zaustavi trojku i pogleda oko sebe sakupljeni narod, koji se već bio dogurao do careve trojke. — Car ih prijatno pozdravi i baci svoj pogled na nepreglednu ravnicu, koja se pružila sve do Pultave. Livade pune šarenoga poljskoga cveća, a to cveće njiše blagi letnji povetarac; ševe letaju tamo amo veselo po vazduhu, a na obližnjemu potoku, koji sav bejaše šašom obrasao, plivaju divlje guske i labudovi. Vazduh pun ugodna mirisa.
Car zaželi, da mu se donese sa bujne cvetne livade malo cveća. Nekolike devojke otrčaše na livadu, da časom naberu caru cveća; međutim on skoči sa trojke, otrese sa svoga svilenoga kaftana prašinu, zapali svoju lulu i poče se šaliti sa ženskinjama, koje se okolo nalažahu. U to već dotrčalo k njemu nekoliko devojaka i svaka nosi po kunu kecelju lepoga cveća. Vasilisa brzo svezala jednu lepu kiticu cveća i pruži je caru. Car je primi, omiriše i zahvali joj se smešeći.
Posle toga ode car da razgleda okolicu i pogled mu se zaustavi na nekoj starodrevnoj kuli, koja se jedva mogaše opaziti.
„Je li ono Pultava?” upita car.
Apostol mu rekne, da jeste.
„A ona kula?”
„Ono je starodrevna crkva sv. Đurđa, koju je još sv. Olga sagradila i koju su neznabošci već odavno razorili.”
„Čini mi se, da ima neka skaska o toj kuli?”
„Jest, silni care,” odgovori Apostol, „u njoj visi jedno staro ogromno zvono, kojim, otkako je crkva razorena, ničija ruka nije zazvonila, i priča se, da će, ako ovo Pultavsko zvono zazvoni, osvanuti sjajan dan Rusiji i dići će se za uvek u svoj slavi svojoj.”
„Lepo znamenje!” reče car mašući glavom.
U to dotrči carev ađutant i javi, da je Pultava u opasnosti i da su neki pobunjeni Kozaci i Rusi prešli na stranu Karla XII.
Čuvši to car, nehotice se ugrize za usne i vikne ljutito:
„Ko bi to još i pomisliti mogao, da će se između mojih vernih Rusa naći takovih izdajica!”
Na strani blizu cara stajaše jedna seljanka, držeći svoga sinčića za ruku. Ovaj, kako je blizu cara stajao, uhvati svojima ručicama carev mač i zagledaše ga; a kad ono povuče za balačk, da ga izvuče, car ga uhvati, diže ga u vis i poljubi rekavši:
„Ovaj me teši! Rusija će sada zbog izdajica stradati, ali tvoji potomci će nas osvetiti.”
„Zašto, silni care, da toliko čekaš?” reče Apostol. „Mi smo uvek spremni tebe slušati! Zovi tvoj verni narod, pa ćeš imati dovoljno vojske!”
Car se iznenadi ovim rečima, pogledi mladića i upita ta:
„Kako se ti zoveš, momče?”
„Apostol Velkovko.”
„I ti bi smeo ratovati sa Švedima?”
„u ime božje i sa tvojom dozvolom, silni care, bih, samo kad bih mogao dobiti pušku!”
„To ćeš dobiti!”
Ne potraja dugo, a nekolike već pukovnije, koje su skupa s carem došle, krenuše prema Pultavi. Petar Veliki sa nekoliko đenerala i vojnika osta još neko vreme na tome mestu, da novacima i dobrovoljcima podeli oružje, među kojima je bio i Apostol Velkovko.
Kad je car svima razdelio oružje i džebanu, naloži nekima oficirima, da neko vreme vedžbaju novake a otvorenome polju, da znadu, kako se imaju u ratu naći, itd. Od sviju novaka najbolje je sve shvatio Apostol. Car se čuđaše i divljaše mu se, kako on vešto izvodi razne ratne vedžbe sa oružjem i naposletu sa najvećim zadovoljstvom rekne:
„Pravo je Menčikov rekao, — da je Rus stvoren za vojnika!”
Još nekoliko oficira stigoše sa novim četama dobrovoljaca, koje su iz okolnih mesta prikupili. Tu se svi staviše u vojne redove i krenuše za prvima prema Pultavi.
„A mene, silni care,” upita Vasilisa cara na polasku, „zar mene ni za što ne možeš trebati?”
Car je pogledi, nasmeje se i upita je: „A ko si ti, devojko, i šta možeš ti?”
„Ja sam verenica Apostolova!”
„Pa lepo, to bi vas onda sutra na bojištu mogao sveštenik venčati; u ostalom možeš stupiti u vojsku, imade ih više ženskinja u vojsci!”
Vasilisa to jedva dočeka i brzo požuri napred obilazeći svaku pukovniju, dok ne stiže onu, u kojoj je njen Apostol bio. Ona se priključi toj pukovniji, da bude zajedno sa svojim verenikom.
Kada su sve ruske pukovnije stigle pod Pultavu i utaborile se, naloži Vasilisa vatru, zakolje jednoga velikoga petla, kojeg je ponela od kuće na put, i skuva dobru čorbu, da je Apostolu i njegovim nekim drugovima vrlo dobro prijala i potkrepila ih.
— — — — — — — — — —
Smrkavalo se. Zvezde se već malo po malo prosule po vedrome nebu. Težak i hladni noćni vazduh se raširio po celoj poljani, a iz obližnjih se močvara dizaše gusta magla.
U taboru sve spava, pokraj njih tinjaju vatre. Ništa se ne čuje, sem pokatkad glas kojega stražara. Kroz tu se nemu noćnu tišinu na jednom začu konjski bahat.
Car, knez Menčikov i ostali đenerali, praćeni nekolicinom hrabrih Kozaka, projašiše kroz rusku vojsku i popnu se na obližnji brežuljak, s koga odoše posmatrati položaj švedske vojske.
Posle toga, vraćajući se car natrag u tabor, bude od svojega stražara zaustavljen. Taj sražar bio je još regrut, no on ipak odvažno dohvati pušku i naperi je na cara upitavši:
„Ko je?”
„Dobar prijatelj!” odgovori car.
„Lozinka?”
„Rusija!”
„Parola?”
„Narva!”
Jest, na „Narvu” su te noći svi Rusi mislili. Svi su se sećali one nesrećne bitke kod Narve, u kojoj je Karlo XII. sjajno Ruse pobedio...
*
* *
Kad svanu 8. juli 1709., ode car sa svojima đeneralima u obližnje selo Nestorovo, gde je u seoskoj crkvi bio na sv. liturđiji i sam pred mnoštvom sakupljenog naroda čitao apostol. Posle svete se liturđije uputi u tabor k svojoj vojsci, koja ga sasvim mirno ali poverljivo pozdravi. Svaki vojnik je znao važnost toga dana, pa je svaki bio spreman da sebe žrtvuje za spas cara i svete Rusije.
Malo po malo, pa se ruske pukovnije spremahu za boj...
No i u švedskome taboru nastade živo komešanje. Pešaci stupahu napred, a konjanici uzjahali svoje konje.
Vreme je od časa do časa prolazilo u malom puškaranju.
Karlo XII. u svojoj nestrpljivosti, ne moga više čekati, već uzjaha svoga konja i zapovedi svojoj vojsci, da juriša rekavši: „Rusi se ne usuđuju na nas napadati!” —
Otpoče bitka... i za čas prekriliše čitavo bojno polje gusti oblaci dima od puščanoga praha. Obe se vojske sudariše, a od vrlo gustoga dima nije se moglo ništa razabrati.
Sirota Vasilisa sela u neki rov, ruke spustila na kolena i ukočenim pogledom zvera oko sebe.
Najednom skoči iz rova i kao pomamna potrči prema ruševini crkve sv. Đurđa. Odatle će, nadala se, moći ceo boj posmatrati i videti možda svoga verenika u bojnim redovima. Trčala je kao bez duše i stiže do stare mahovinom obrasle kule, i, pošto se malo odmorila, poče se kao veverica penjati na kulu. Ovaj njen pokušaj je bio vrlo opasan, jer građa kule bila je sva truhla, kamenje se pod njenim nogama ronilo i sa užasnom se lomljavom kotrljalo na zemlju, ali u onome svome strahu i hitnji nije se na to ni osvrtala, niti i na kakvu opasnost pomišljala. Za nekoliko trenutaka uspuža se srećno do zvona i odatle kroz provaljeni otvor pogleda po bojnom polju.
Šta je kukavno devojče moglo razabrati i videti od tolike silne vojske, sile pešaka, konjanika, tobdžija i drugih. Videla je samo neko šarenilo pred sobom, videla je mnoštvo različitih vojnika, koji su jurili kroz guste dimove od baruta tamo amo, vikali, padali, bežali, itd. No posle dužeg ovakovog posmatranja razabere ona, da švedska vojska napreduje.
Gde je Apostolova pukovnija? Dugo ga je dugo nazirala, ali badava; no naposletku ga opazi, kako su ga švedski dragoneri u gustome dimu opkoleli. Još je na nesreću opazila, da Rusi polagano uzmiču...
Izgledalo je, da će Rusi izgubiti bitku...
Vasilisa, videvši to opasno stanje ruske vojske a i svoga verenika, pade na kolena i gorko se zaplaka; no se brzo razabere i ohrabri, ustane i grčevito zgrabi natruhlo već uže prastaroga zvona, povuče... i kao pomamna stade zvoniti...
*
„Bitka je već izgubljena,” reče jedan đeneral caru, no ovaj ne dade nikakova odgovora nego ukočenim pogledom posmatraše bojno polje, sa koga su se već pojedine ruske pukovnije povlačile natrag.
U tome času probi jedno švedsko tane carev kalpak, a svita njegova, kad je to opazila, silom ga uze nagovarati, da se ukloni s toga mesta. No on im reče hladnokrvno: „Nikada car neće prvi dati znaka svojoj vojsci da bega.”
Tek car to reče, začu se neki neobičan zvuk, koje se svečano rastolegnu po dolini.
„Šta je to?” upitaše više glasova.
„To je Pultavsko zvono!” reče car, pa skoči s konja, skide kalpak, prekrsti se i spusti na kolena.
Taj glas „Pultavsko zvono” raznese se kao munja kroz celu rusku vojsku. Svaki je razumeo, šta znači taj pozdrav, svi padoše na kolena i prikloniše glave k zemlji.
Car brzo uzjaha svoga konja, izvuče mač i povika onoj pukovniji, koja je blizu njega u pripravnosti stajala: „Junaci, u ime božje na delo!”
Neobično oduševljenje obuze celu rusku vojsku, koja iznovice uz bubnjanje doboševa i sa zalepršanim zastavama svom silom navali na neprijatelja..
Ma da je međutim već i drugo švedsko tane probilo caru kalpak i mada je nekoliko hiljada njegovih vernih vojnika na bojištu poginulo, ipak za dva sahata Rusi zadobiše sajnu pobedu. Preko devet hiljada poginulih Šveda pokrilo bojno polje, a šesnaest hiljada bi pohvatano, među kojima je bilo mnogo švedskih đenerala i oficira.
*
* *
Nastupila je noć. Opet su gorele vatre u ruskome taboru, ali sirota Vasilica još nikako ne može da nađe svoga zaručnika. Tumara po bojištu, zagleda u lice svakoga ranjenika, prevrće mrtve, outa za nj žive, — ali sve uzalud.
Na otvorenoj poljani kraj vatre seo car i diktuje nešto svome ađutantu, a ovaj piše na dobošu. Diktujući tako, najednom smotri car tamnu neku žensku priliku, kako stoji u priličnoj daljini nepomično, a razrogačila svoje oči upravo u cara.
„Ko si ti? Šta tražiš ovde?”
„Silni care, ja sam nesrećna zaručnica tvojega regruta!” reče Vasilisa, stupivši bliže k caru.
„A gde je tvoj zaručnik?”
„To i ja tebe pitam, silni care!”
Car zovnu svoga jednoga đenerala, koji odmah k njemu pristupi, pa, kad mu car nešto prišapnu, brzo uzjaha konja i ode.
Dosta je dugo potrajalo, dok se onaj đeneral natrag povratio, ali se nije vratio sam. Uz njega korača Apostol zavijene glave, a u ruci drži zastavu, koju je Švedima u bici oteo.
„Ko je oteo tu zastavu?” upita car.
„Ja, sa tvojom dozvolom, silni care,” odgovori Apostol.
„A ko te je to po glavi ranio?”
„Švedski dragoner!”
Car se samo nasmeši i nastavi dalje svoje diktovanje. Kad je svršio, uzme od ađutanta onaj napisani list hartije i preda ga Apostolu.
„Šta je to, premilostivi care? Ja ne znam čitati,” reče Apostol.
„Ovo vam je obojima dar od mene i države, za vaša junačka dela, kojima ste za uvek spasli Rusiju, svoju otadžbinu!”
Apostol i Vasilisa padnu caru pred kolena; a Vasilisa sva sretna upita još cara: „A, hoće li Apostol još biti vojnik?”
„Ne,” odgovori car smešeći se. „On je svoju dužnost svečano izvršio. Nego idite sada i neka vas prvi sveštenik, na koga naiđete, još danas venča, — a ako vam ustreba kum, ja ću vam biti!”
Izvor
uredi- 1896. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina II, broj 11, str. 335–340.