Pukovski sveštenik
Ranjen, zaboravljen, već pomiren s grobom,
U krvi je lež'o, s desnicom na maču,
I smrt očekiv'o... kad, odjednom, začu
Glas tajanstven nečij': „Sine, Bog je s tobom!"
Gle, sveštenik dobri! „Nećeš biti robom"!
Reče mu i priđe kroz paljbu sve jaču,
Prihvati ga nežno, diže na grbaču,
I, k'o dobri anđ'o, ponese ga sobom.
I dokle se, strašno, k'o bura, za njima
Halakanje čulo... i dok oblak dima
Zavijaše gusto pomračeni zrenik,
Sa teretom svojim, podrta odela,
Stupao je hladno, pod kišom šrapnela,
Svečan i uzvišen, pukovski sveštenik...
