Protekcija (komedija u pet činova)/71
XI
JOVANKA, MANOJLO, zatim MINISTAR, PERSIDA, SVETISLAV, a još docnije AĆIM
JOVANKA (Na levim vratina ne ulazeći u sobu): Oče, oče! (Posle pauze) Oče, molim vas!
MANOJLO (Dolazi): Šta je sad? Sad si baš našla da me zoveš kad svršavamo.
JOVANKA: Slušajte, oče, ja moram nešto važno da vam kažem. Dogodilo se... dogodilo se nešto.. nešto se dogodilo...
MANOJLO: Ama šta se dogodilo kog đavola?
SVETISLAV (Ulazi na zadnja vrata): Evo, tu je! Izvolite! (Ulaze za njim ministar, Persida, Draginja.)
MANOJLO (Preplaši se, zgrane se, uzvrda se): Bože blagi... Svetislave... Gospodin... Gospodin... (Uzvrda se još više i počie trčati od jednih vrata do drugih.) Aćime!... Aćime!... Aćime!...
AĆIM (Dotrči i kad spazi ministra, pretrne, ostane zakovan na vratima i pokušava nešto da kaže, ali mu se jezik vezao i jedva čuješ neki životinjski krik).
SVETISLAV: Ta šta ste se prepali? Dajte mi ruku da je poljubim.. (Ljubi) Isprosio sam i doveo sam zaručnicu da vam predstavim. (Draginja prilazi takođe i ljubi Aćimu ruku) To je moja zaručnica, kći gospodina ministra. Eto, to je sve! Što ste se tako prepali?
AĆIM (Zbunjen, osvrće se na sve strane i ne znajući kome da se obrati) O... O... Ov... Ov.. brate Manojlo! (Hoće da zagrli Svetislava pa se trgne, udare mu suze na oči i on ih briše maramom) Nije!. . Sine, sine moj!. . (Hoće da zagrdi Manojla pa se opet trgne) Go... Gospodine ministre, sažalite se!... Oni teraju komendiju sa mnom!
MINISTAR: Ne, gospodine Aćime, a od sada, prijatelju Aćime! Mi smo baš zato ovako svi došli. Vaš sin je zaprosio moju kćer i ja sam mu je dao.
AĆIM (Iznenađen, ushićen): Moj sin, moj slatki sin! Je li istina?... O, Bože, ako je to istina!?...
DRAGINjA: Istina je, oče!
AĆIM: Odi, odi, da te zagrlim, moje slatko dete! (Grli Draginju i ljubi je u čelo). I vas, moj slatki gospodine ministre (Zagrli ministra). I vas moja slatka... (Pođe da zagrdi Persidu pa se trgne, okrene se i zagrli Manojla) tebe, moj slatki brate Manojlo. Ceo svet bih hteo da zagrlim. (Prilazi snebivajtći se ministru) I mi... mi smo sad... je l’ te, mi smo sad prijatelji, ja i vi?
MINISTAR (Pruža mu ruku i srdačno se rukuje).
SVETISLAV (Ministru i Draginji): Rekao sam vam da će to biti prijatno iznenađenje.
AĆIM: Šta sam ono hteo da kažem, (Seti se) A, jest! Manojlo, brate, šta si se kog đavola ukipio?
MANOJLO (Još uvek prestravljen blene u tavan).
AĆIM: Gle, gle ga, molim te, kako se ukipio! (Drmusa ga). Ama šta si se ukipio, zovi Savetu, zovi decu.
MANOJLO: Vezao mi se jezik!(Otrči do levih vrata) Saveta, Aćime, Julka, Svetislave, Jovanka, snaho, deco, ovamo, ovamo!
JOV ANKA (Koja je za vreme ove scene stajala na strani nezapaženo): Ja baš ne moram biti ovde. (Ode u sobu desno gde je ranije Mladena ispratila).
AĆIM (Grli opet Svetislava): Znao sam ja da će moj sin da mi osvetla obraz!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|