Protekcija (komedija u pet činova)/70
X
JOVANKA, MLADEN
JOVANKA (Sama): Bože moj! Da li je to moguće da je jedva dočekao? Ja ne znam, osećam da nije lepo što se tome radujem, pa ipak, eto, radujem se! Ne znam zašto, al’ se radujem!
MLADEN (Dolazi s polja): Dobar dan želim! Izvinite, obećao sam doći...
JOVANKA: Da kažete zbogom.
MLADEN: Ne, na protiv, da kažem da ću ostati u Beogradu.
JOVANKA: Kako, stalno?
MLADEN: Stalno!
JOVANKA: A... ovaj... Zašto ostajete?
MLADEN: Ponuđen sam i primio sam se za urednika Narodnog prijatelja.
JOVANKA: Narodnog Prijatelja? A Svetislav?...
MLADEN: On je samo privremeno primio redakciju, dok se ne nađe urednik. Sad je ja primam, a on ostaje saradnik.
JOVANKA (Za se): Tako sam nesrećna. Sad ne znam šta dalje da ga pitam?
MLADEN (Za se): Trebalo bi da sam hrabriji. (Glasno) Sad mi je još dragocenije vaše poznanetvo. kad ostajem ovde.
JOVANKA (Zbunjeno): I meni...
MLADEN (Ushićen): I vama, je l’ te?
JOVANKA: Ne, nisam htela to da kažem!
MLADEN: A zašto, što se odričete reči koje su bile iskrene?
JOVANKA: Izvinite, ja sam tako zbunjena.
MLADEN: I ja, gospođice, kad god se sretnem s vama. Meni je dobro došao ovaj susret, ja sam ga želeo, a, evo, sad kad je on tu, ja nemam hrabrosti da ga iskoristim.
JOVANKA: Da ga iskoristite?
MLADEN: Da, gospođice! Naš prvi susret to je bio jedan trenutak, ali je taj trenutak ostavio kod mene dubok utisak te me je, između ostalih razloga, i to rukovodilo da se primim uređivanja lista, ne bi li ostao u Beogradu. Ja pre nisam toliko mario za Beograd, bio sam ga sit, al’ od susreta sa vama, verujte, omilio mi je opet.
JOVANKA (Ćuti).
MLADEN (Posle izvesne pauze): Vi se, je l’ te, ne srdite zbog moje iskrenosti?
JOVANKA: Ne!
MLADEN: Ja ne bih, verujte, ni umeo drukčiji da budem prema vama; vi imate sva prava na moju iskrenost.
JOVANKA: Ja... ne znam... zašto?
MLADEN: Dozvolite mi da vam ispričam jedno predskazanje, kome do ovoga trenutka nisam verovao, a sad mu verujem. Pre više godina, jedna moja stara tetka gledala mi je u dlan i rekla mi: Sinko, ti ćeš prolaziti kraj mnogih devojaka i one kraj tebe, dopašće ti se i ti njima, al’ to još neće biti tvoja sreća... Sreću ćeš svoju iznenada poznati i, pri prvom pogledu u oči, osetićeš da je to ona. A kad je sretneš — budi iskren i sa iskrenošću joj priđi, to će ti otvoriti njeno srce.
MLADEN
(Prilazi joj i neodlučno uzima ruku što ona dopušta): I evo ja sam je sreo, osetio sam da je to ona, i prilazim joj svom iskrenošću. Mogu li očekivati da će se njeno srce otvoriti?
JOVANKA
(Nema hrabrosti da digne glavu. Šapćući): Ja ne znam...
MLADEN (Privlači je sebi.): Ali ja znam... ja znam... ja znam! (Privlači je u naručja čemu se ona nesvesno podaje).
JOVANKA (Na jedan mah se razbere, trgne se, iščupa iz naručja, pobegne daleko od njega i udari u grčeviti plač).
MLADEN (Prilazi joj nežno): Nemojte plakati. Pa vi niste nikakav greh učinili. Eto, mi će mo odmah kazati vašem ocu šta smo učinili, je l’ te? Evo, ’ajdemo odmah; kazaćemo mu sve. Hajdmo!
JOVANKA (Isprekidano u plaču): Ne, ne možemo tamo. Idite u onu sobu... (Pokazuje mu desnu sobu) A ja ću zvati oca. (Otrči levo)
MLADEN: Srećo moja! (Ode desio).
|