Protekcija (komedija u pet činova)/66
VI
AĆIM, MANOJLO, PREĆAŠNjI
MANOJLO: Nema ga. Znao sam da ga nećemo sresti.
AĆIM: Ne košta nas ništa što smo pokušali. Suđeno je da svi propadnemo pa to ti je...
MANOJLO (Spazi Savu): Gle, neki gosti! Dobar dan želim!
SAVA SAVIĆ: Dobar dan! (Za sebe) Ovo su muški, ovi me se ne tiču! (Okrene se opet na svoju stranu ne vodeći računa o njima).
AĆIM (Manojlu): Ovoga sam viđao u ministrovoj kući. Da nije nešto... pazi dobro šta govoriš.
MANOJLO (Aćimu): Ne brini! (Glasno) A vi ste izvesno došli kakvim poslom?
SAVA SAVIĆ: Razume se da sam došao poslom, i neću se maći odavde dok stvar ne izvedem na čisto.
AĆIM (Prestravljeno šapće Manojlu): Osećaš li odakle ovaj vetar duva?
MANOJLO (Kazuje glavom Aćimu da je osetio. Savi): Izvol’te nam dakle reći, gospodine, šta želite?
AĆIM: I čime vas možemo služiti?
SAVA SAVIĆ: Da, gospodo, reći ću vam, ali vi me nećete razumeti ako celu stvar ne počnem iz početka.
AĆIM: Pa izvol’te počnite iz početka.
SAVA SAVIĆ: Sedite, molim vas.
AĆIM, MANOJLO: Hvala! (Sedaju)
SAVA SAVIĆ: Dakle, ovo je u stvari: ja imam nameru da se ženim. To je namera, koju ja već punih dvadeset godina gajim u sebi. Ali, dozvolite mi najpre da vam se predstavim: ja sam Sava Savić, činovnik.
(Ustaje i pruža im ruku).
AĆIM MANOJLO (Ustaje i rukuje se): Milo mi je, milo mi je! (Sedaju).
SAVA SAVIĆ (Seda): Dakle, kao što vam rekoh, ja već punih dvadeset godina imam nameru da se ženim.
AĆIM: To je vrlo lepa namera. A vi ste, rekoste, činovnik?...
SAVA SAVIĆ: Da, upravo đumrukdžija.
AĆIM: A ja sam... upravo... dozvolite mi da vam se predstavim, ja sam Aćim Kukić, predsednik okružnog suda. (Ustaje i pruža mu ruku).
SAVA SAVIĆ: Milo mi je!... (Ustaje i rukuje se. Rukuje se i sa Manojlom, koji smatra da mu je dužnost da se i on rukuje i ne prestavljajući se. Pošto svi sednu) Vi ste, dakle, gospodin Aćim Kukić?
AĆIM: Da!
SAVA SAVIĆ (Imitujući Judku.): „Ja sam Julka Kukiđ, kći Aćima Kukića, predsednika okružnog suda, neudata”.
AĆIM (Iznenađen): Ali, molim, šta hoćete time da kažete?
SAVA SAVIĆ: Poznao sam maločas jednu gospođicu, koja mi se tako predstavila.
AĆIM: To je moja kći.
SAVA SAVIĆ: Da, mislio sam. Ja sam već razgovarao s njom. Čim sam je video, pomislio sam; evo moje žene! Ali, razume se, vidim i sam da sam pogrešio što sam sirotu devojku tako napao iz nebuha. Gospođica me je i sama uputila na vas, rekla mi je: pričekajte moga oca pa s njim razgovarajte.
AĆIM (Manojlu): Ama ovaj kanda navija na Julku? (Glasno) Izvinite, gospodine, ali ja vas dovoljno ne razumem.
SAVA SAVIĆ: Pa ja sam znao da me vi nećete razumeti, ako stvar ne počnem iz početka. Gde sam ono stao?
AĆIM: Rekli ste da vas nećemo razumeti, ako stvar ne počnete iz početka.
MANOJLO: Rekli ste da imate nameru da se ženite! (Tiho Aćimu) Aćime, ne ispuštaj!
SAVA SAVIĆ: Da, to sam hteo da vam kažem; ja imam nameru da se ženim... Može biti vi ne odobravate ovu moju nameru, jer ko zna kako vi mislite o tome...
AĆIM: O, molim, ja potpuno odobravam vašu nameru; vi ste još u dobrim godinama.
MANOJLO: I u dobrom položaju!...
AĆIM: Dabogme, ali morate i sami priznati, da to nije baš najzgodniji put, što ste se prvo mojoj kćeri obratili. Znate kako je u takvim prilikama, red je najpre s roditeljima razgovarati.
SAVA SAVIĆ (Za se): Sava Saviću, šta je ovo sad?
MANOJLO: Da, znate, izvolte vi nama vaše želje kazati, a mi ćemo već s devojkom razgovarati.
SAVA SAVIĆ (Za se): Da l’ ovo sudbina igra s tobom, Sava Saviću? Uostalom sudbini se ne treba protiviti; tamo su me i onako izbacili iz kuće! Sava Saviću, pruži ruku sreći, koja te čeka (Glasno) Da, zato sam vas ja i pričekao, da razgovaram najpre sa vama.
AĆIM: Ja u načelu nemam protiv... meni je, razume se, devojka za davanje. Samo, razume se, treba i devojku pripitati. Pa onda, voleo bih o tome i sa ženom da se posavetujem.
MANOJLO: Jer, znate, ona je devojčina majka.
SAVA SAVIĆ: Da, razumem ja to!
AĆIM: Ako je po volji, (Diže se) mogli bi preći u ovu sobu pa da se posavetujemo i opširno razgovaramo.
SAVA SAVIĆ: O, molim, molim. (Ustaje i polazi sa njim) Ovo mi je sedma proševina.
AĆIM (Zastaje Manojlu)
Ti ostani, sad ću ti poslati Julku, pa je nagovori! Razumeš?(Ode)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|