Protekcija (komedija u pet činova)/45
XIII
JULKA, zatim JOVANKA
JULKA (Sama): Dakle, doista sam nesrećna! Oh, Bože, Bože moj! (Gorko plačući odlazi u sobu levo).
JOVANKA (Posle duže pauze. kroz ista vrata): Šta joj je?... Prođe kraj mene plačući. Pitam je, ne odgovara. Ta ona je pre nekoliko trenutka bila toliko srećna! Ja bih imala mnogo više razloga da plačem, pa evo ja to ne činim. Koliko tek mene muči pomisao da me on nije ni opazio. Slučajno, donela sam mu pero i... štrecnulo me je nešto u srcu, ali... on me izvesno nije ni zapazio. Pa zar to nije stvar za plakanje, a ja eto ne plačem. I što bar nije tražio da mu donesem još hartije, ili peska, ili ma šta drugo? Kazao mi je samo nekoliko reči, samo svoje ime. Ništa više. Ali i šta bi mogao da mi kaže nepoznat čovek? A Julka me neprestano ispituje: da li me je kogod voleo. Pa odkuda ja to znam, otkuda ja to mogu odgovoriti.
SVETISLAV (Lupa na vrata): Jesi li sama Jovanka?
JOVANKA: Jesam!
SVETISLAV: Ta zaboga, otvori, već sam podnaduo od spavanja
JOVANKA: Ne smem, Boga mi. Mene te je žao, veruj mi, ali ne smem.
SVETISLAV: Pa lepo, reci ocu, reci majci, neka otvore.
JOVANKA: Nisu kod kuće.
SVETISLAV: A Julka?
JOVANKA: Ovde je, ali i ona ne sme kao i ja.
SVETISLAV: Ja ću najzad razvaliti vrata.
JOVANKA: Nemoj, Sveto, strpi se. Znaš da smo te ja i Julka molile da se strpiš i ti si nam dao reč. Oni hoće neki posao da svrše pa im ti smetaš. Čim svrše, pustiće te; ja mislim još će te večeras pustiti.
SVETISLAV: Ali, Jovanka, moj list će zadocniti. Nije mi članak gotov.
JOVANKA: Pa zbog toga su te i zatvorili.
SVETISLAV: Pa nije samo list, ima još nešto zbog čega ja moram, razumeš li, ja moram biti slobodan. Ja volim jednu gospođicu, isto tako milu kao što si ti; tako isto lepih očiju kao što su tvoje. Ja je volim i ona mene. Imam od nje pismo u kome veli da je svoju ljubav ispovedila ocu i nada se da će i on pristati. Ali, u pismu veli da treba još danas, ne danas, nego sad upravo treba da odem. Njen me otac čeka. Razumeš li to, jesi li koji put volela?
JOVANKA (Ćuti).
SVETISLAV: Stidiš se, je li, da mi priznaš? Pa, evo, šapni mi kroz ključaonicu, ja sam prislonio uho. Jesi li kadgod volela?
JOVANKA (Za se): Bože moj! (Glasno). Nisam, nisam.
SVETISLAV: Ali ti je ipak koji put jače zakucalo srce, obasuo te žar po obrazu; zasvetlile ti oči i nešto toplo ti se razlilo u duši? Je li, je li?
JOVANKA (Ushićena): Jeste, jeste, jeste!
SVETISLAV: E, pa onda, ti to već razumeš. Otvori, otvori, otvori, Jovanka, tako ti tih tvojih osećaja!
JOVANKA: Hoću, pa ma šta bilo! (Otključava).
SVETISLAV (Izlazi): Hvala ti! Hodi da te poljubim u ime njeno.(Poljubi je).
JOVANKA: Ali...
SVETISLAV: Ne zadržavaj me! (Ode naglo).
3 A V E S A
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|