Prorok (Milutin Ilić)

◄

►

Prorok

      Uvek sam uživao posle dnevnog truda i rada, da se vinem malo van varoši: u onoj tišini i čiotom vazduhu osećao sam, kako mi se grudi lakše dižu a srce u grudima brže kuca... Krenuo sam se u svoju običnu šetnju. Varoš N. leži u jednoj ravnici a okolo nje visoka brda ukrašena šumom i večitim hladom. S desna između tih brda i varoši kroz poljanu koja ih deli; proticala je žuboreći rečica . . . Ovog večera bejah sam a upravo to sam i voleo: retko sam kad i tražio drušva, kad god sam se krenuo u veče u svoju običnu šetnju: misli koje me tada zanimahu behu mi i najmiliji drugovi . . . Sunce je već zalazilo kad stigoh na svoje obično mesto: beše to strašan breg na dnu kojeg proticaše lađana i bistra voda iz izvora, dole pak ispod brega zijao je strahovit ambiz: breg od njega delila je uzana putanjica; voda sa izvora padala je hučeći dole u reku koja tuda ravnicom proticaše. Bejah prilično umoran kad stigoh na svoje obično mesto, tu sam mislio da provedem koji časak uživajući u osami i gledajući kako voda sa izvora hučeći pada dole u reku — ali ovaj put bijah iznenađen jer na izvoru zatekoh neobičnu pojavu: na brežuljku seđaše jedna — uzimam slobodu pazvati je — ljudska prilika. Na nogama je nosio uske bele čakšire, na glavi ogromnu belu šubaru, kao što je Vlasi u ovom okrugu nose, bose noge visile su mu s brega dole u propast, — ali telesna razaijenost ovoga čoveka beše me izvenadila: taku je snagu mogao imati samo Hajduk Veljko ali ne i — sliku ovaku: glava nepoznatog beše zarasla u bradi i brkovima a sedio je naslonjen na jednu ogromnu batinu koju je spustio dole u vodu od izvora ....
     Dobro veče, rekoh.
     Prilika u vlaškoj šubari u mesto odgovora — ćutaše.
     Šta radiš? — produžih ja.
     On lagano podiže glavu, pogleda me čudeći se a zatim dodade:
     Palim lulu!
     Pogledah: u mesto lule imađaše u ruci — kao što rekoh — ogromnu batinu.
     Pa na čemu je pališ?
     Ha, ha, ha! — smejaše se nepoznati — mnogi od vas ne vide žar što se sija, što baca varnice od sebe, što protiče kroz damare, kroz krv, kroz dušu ljudima . . . Nije čudo, nije čudo! — dodade cerekajući se strahovito, zatim produži:
     Slepče progledaj! Evo lule — reče pokazujući batinu — a evo istopljenog žara — reče pokazujući vodu, koja je žuboreći tekla iz izvora. Nekoliko godina ima kako sedim ovde i taj žar, kao god i onaj kod ljudi, tako je vatren, da mi još nije ni lulu upalio !
     Bilo mi je jasno: ja sam se i preko volje našao sa budalom. Htedoh bez dalja objašnenja da se vratim natrag ali on kao da to primeti.
     „Sedi — reče i pogleda me sevajući očima — inače ću ti ovu lulu pričvrljiti na leđa i zamanu batinom.
     Bez ikakva dalja izgovora sedoh na drugu obalu izvora, očekujući šta će dalje biti ...
     Vidiš li — reče pokazujući rukom na izvor — kako teče ta plamena reka, varnice što od nje iskaču zasjaju pa i nestanu: večita pomrčina što ostaje posle njih širi vladu svoju. Tako je i sa sudbinom ljudi: varnice što za časak zablistaju, to je život velikana u svetu, pomrčina koja za njima ostaje, to je svet — reka koja večito ima života, koja teče, ali koja — evo nije kadra da mi — ni lulu upali!
     Ja sam ćutao a neznani raspaljen mešao je batinom vodu.
     Plamti žaru! — reče a glas mu je strahovito zvonio — letite varnice, vijte se plamenovi . . . tako isto biva i kod ljudi: kosa se diže na glavi, mili žar kroz damare, plamte obrazi a sipaju varnice iz očiju, kad se — istina zbori! Istina? hm! — vidiš li reče — ja uživam da gledam kako teče ova vatrena reka, jer u njoj vidim život celoga sveta i da mislim o mojoj Marijoli, jer u njoj vidim ceo svet pa ipak ona je — umrla!
     Umrla! — dodadoh i nehotice. Umrla! — reče on promenjenim, žalostivim glasom a nije trebala da umre! mogla je živeti pa ipak — ona je umrla! Umrla zato što je rekla — istinu! doduše jedanput možda u svome životu, ali ipak ko hoće da živi valja uvek da — laže. Dugo sam je se klonio, nisam stupao sa njom u razgovor jer sam se plašio — isti se! Sakriven od nje u tišini gledao sam je i kad je žalosna i onda kad beše vesela i pevukaše. Tada sam opijen od ljubavi i zanosa šaputao: srce moje Marijola! — al me mrziš zato što ja tebe volem. Jeste, jeste! mrzila me zato što sam je izbegavao i krio se od nje a ona me međutim volela a ja sam je izbegavao zato, što je nisam mrzio. Pa ipak jednoga dana nađe me usamljenog, bila je neobično bleda u licu, oči su joj tužno gdedale i — O! -- taj čas nikada zaboraviti neću, jer on beše blagosloven i proklet: bele ruke savi mi oko vrata, ja sam okrenuo glavu, jer očekivah strahoviti čas: poslednji njen uzdisaj i izdisaj, poslednji poljubac i smrt. I zaista? u mesto da su joj oči sevale, ruku preteći da je podigla u vis a kroz stisnute usne da je šaputala laž: ja te mrzim! — jer ko hoće da živi mora uvek lagati — ona se blago osmejkivala i uz vatren poljubac ja slušah strahovitu istinu, ona mi šanu: ja te ljubim ! i — izdahnu, umre, nestade je ...
     Mnogo je godina od tada prošlo, ja sam se uklonio od sveta, mahnuo sam se svakoga posla osim jednog, da omladini i u polju i u varoši po gradovima i selima večito grmim: laži te, lažite! ko oće da živi treba da laže, jer istina se samo — na samrti zbori!
     Dok je to govorio grudi su mu burno disale, oči strahovito sevale ali za časak klonu pa promenjenim tužnim glasom produži:
     Tako to u svetu ide: istina se progoni i mrzi a laž veliča i poštuje, prva nema kućišta ni u prostoj seljačkoj kolebi a druga širi vladu svoju po kraljevskim i carskim odajama. Pa što je veća veličina to je veći život ali i laž oko nje: drukčije se laže seljak, drukčije varošanin a drukčije kraljevi i carevi: prvi su određeni, da na samrti prozbore carevima u oči istinu; a drugi, da na samrti vide neverstvo, obmanu i laž svojih podanika, a oboje u isti mah, da su za života valjali poštovati malo više ovu stvarčicu, što se zove „istina" — i da na samrti nema smisla prvi: što je govore; drugi: što je vide . . . Tako je, tako je! dodade i ućuta, zatim u jedan mah podiže glavu, pogleda me čudnovato i zapita, a jeli tako?
     Prijatelju — rekoh u mesto odgovora — ti si neki filozof . . .
     Oboje je laž — reče on — prvo: ni sam ti prijatelj, a drugo: nisam filozof — ali vidi se da se razumeš u životu. Ha, ha, ha!
     Htedoh reći — produžih žureći se — di si učio škole.
     On ćutaše ispočetka a zatim dodade:
     Da, učio sam ...
     Pa šta si učio?
     Eto to što ti pripovedam!
     U ovako žalosnim prilikama niti sam imao kad, niti mi je bilo do smejanja ali u mesto mene on se ponovo stade glasno cerekati:
     Ha, ha, ha! Čuvaj se istine dragi moj: valja da poštuješ laž i to ćeš učiniti ako fališ škole, crkve, učitelje, sveštenike sve one što su me učili i koje će učiti . . . i kad te zapitaju o tome koji put u životu, a ti ćeš se uvek setiti na samrt moje Marijole i lagaćeš ovako: škola je crkva a crkva je škola, sveštenik je učitelj a učitelj je sveštenik omladini a to skupa vojska je državna. . . Šta te se tiče ko je podigao takve sudove, takvu vojsku, odkud takve ikone i crkve te život razanih u svetu naroda u mesto da teče kao ona reka u ravnici tio žuboreći a on leti strmoglav kao ovaj potok; i zašto pripovedaju kad se zapitaju o tome, u jedan put istinu i laž: da je baš to veličanstveno. Šta te je stalo: je li to baš istina i možeš li ti sam žicu ovog izvora skrenuti te da mirno žubori ravnicom .... Seti se moje Marijole . . . Laži dragi te se lebom rani ...
     Proroče! — uzviknuh verujući pomalo u narodpo predanje da su i ljudi neka vrsta proroka — odgovori mi: oće li se na mesto laži zacariti istina, oće li mirno zažuboriti reka života, oće li se izmiriti jednom te suprotnosti: istina i laž, bogatstvo i sirotinja i u mesto nesreće nastupiti opšta sreća — i kad će to biti? ..
     Onda — reče i pogleda me veličanstveno proročki — kad i ja ovu moju lulu upalim!
     Umukoh a on stajaše uzdignute glave, proročke svoje poglede upro u mene. Izgledalo je kao da mi je teo za navek da ih prikuje u dušu. Međutim batina ili kao što je on nazivaše: lula— lagano mu izmili iz ruke, potok hučeći odnese je a on trgnuv se iz misli kao pomaman dreknu i skoči za njom u — propast. Malo zatim čuh neki pljusak dole — i mora da je jadnik na samrti ugledao istinu jer ozdo začuh u mesto: lula moja, glas prorokov: moja Marijola!
     Sve je ovo bilo za trenuće oka, glava mi se zavrte, klonuh gotovo onesvešćen kraj izvora a kad dođoh sebi i malo kasnije pogledah dole: nisam ga mogao nigde primetiti, samo pa površini reke opazih one vodene krugove koji označavahu da je tu malo čas moralo nešto pasti a nad njima je plovila prorokova batina...
     Uzaman sam razbirao u varošn i okolini i vlasti i ljude o toj čudnoj pojavi: niko nikad neumede mi kazati ništa o njemu. Niko ga nije poznavao.

  U Beogradu

Izvor

Javor br. 48, 15. novembar 1884. god, str. 1505-1512.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.