Prometej
| Prometej Pisac: Laza Kostić |
Prometej
Na kamenu visokom prikovan,
u okovu se ponosi titan,
porugljivim se baca pogledom
na Olimpos, na dušmana mu dom.
Na Olimpu je pirovanje, čast,
međ bogovima njemu u propast;
peharima se zlatnim kucaju,
od otkucaja gore pucaju,
a čovek beži neda'nimice
u gudure, u mračne stanice;
al' ne dršće Prometej, ne dršće titan
na kamenu, na stancu prikovan,
već okovima bije o stenje,
o stenju pršti sužno prstenje,
a iz grla se ori grdan smej,
ta dosta grdan da ga čuje Zej!
To vole ludi, vole robovi,
al' Zej se stresa, bog nad bogovi';
stade mu reč u grlu uzanu,
napitak mu na usni usanu,
iz božje ruke pehar ispusti,
od pehara se more zapljušti
te burnim valom gnjeva studena
zapljuskuje titanu kolena; —
al' ne dršće Prometej, ne dršće titan,
na kamenu, na stancu prikovan!
Iz grla mu se opet ori smej,
i opet dršće silni bože Zej!
U titaninu more misli vri,
uzavreli mu osećaji svi,
al' vezan je Prometej, vezan je titan,
na kamenu, na stancu prikovan,
te ne mož' sila misli vrelije
stenovito da čelo prelije,
da razaspe po zemlji blagoslov,
a u nebo da digne potop nov,
i borbu pravde, borbu ponosa,
prot sile same, prot Olimposa!
Al' sluti Zej grozovit potop taj,
prisluškuje mu manit zapljuskaj,
i opet strepi neustrašiv Zej,
i opet onaj titaninov smej!
I Zej već Vidi slobodan svoj plen,
razneto nebo, Olimp potopljen,
i sebe sama milost proseća,
već ledne vale kô da oseća, —
potreslo ga je, zadrhtô je kroz,
u kolenih mu čisto zimogroz!
i još titanski taj podrugljiv smej —
da silan rob! oh da siromah Zej!
U strahu Zej sa strepna kolena
svog orla šile glađu morena,
da jede roba, da mu vadi pluć,
nek s' onda smeje bogu s' rugajuć!
I ode oro zrakom plivajuć
i stade jesti titansku mu pluć;
al' čim naraste — opet onaj smej,
nijedna reč, već smej i opet smej —
da pukne silan od ljutine Zej
de njemu smejom prkosi junak,
a on još na to svoj da daje zrak!
Al' zna to junak, znade to titan,
zato se smeje sužan, prikovan,
ta zato poruga, ta zato smej,
i zato grmi od ljutine Zej!
Od oto doba pa sve Do sada
u surog orla ta je navada,
kad pabirči u bojno u pole
da traži sebi pluće najbolje,
najbolja srca i najbolju krv,
na najbolje junake mu je strv;
na kukavice, izdajice, gad,
ni samrtna ga ne ponudi glad.
Ej, ponositi, vrli brale moj!
obiđi ti i malo lošij' boj!
Jer čekajući takog dečka ti,
sva pasma će Ti glađu skapati:
toliko dobar junak, rob toliko loš,
ne rodi više il' — ne rodi još.
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Kostić, umro 1910, pre 114 godina.
|