Prolog[1]
U PROSLAVU STOGODIŠNjICE SRPSKOG USTANKA.
Scena.
Lica: Deda,
Unuk,
Vila.
Mesto: Mračna planina. Strmen i gudure. U visini klikću orlovi. —
Dolazi deda i unuk. Obojica u narodnom odelu. Deda vodi unuka za ruku. Unuk se obzire.
Unuk:
Deda, mene je strah!
Kud me vodiš u gudure ove,
Nisam orô, da po njima lećem?
Ja volijem pitome ravnice
I brežuljke, okićene cvećem.
Ovde viju vuci i bauci,
I strašiva spustila se tama;
A onamo u ravnici dole,
Tu je život, tu je radost sama!
Tamo ptice proletaju šarne,
I ore se slatke pesme njine,
Tamo janci igraju se beli, —
Hajd'mo tamo!
Deda:
Stan', počekaj, sine!
Vidiš, sine, tu planinu mračnu
I gudure, što te tol'ko plaše,
Da njih samo nekad bilo nije,
Ne bi bilo ni slobode naše:
U ravnici, gde sad tice poje,
I nestašni igraju se janci,
Plač i jauk i sad bi se vio,
I na nama zvektali bi lanci,
Nit' bi cveće tamo procvetalo,
Da ne beše ovaj sveti kamen, —
Ovaj kamen to je oltar Srpstva,
Tu je plano od slobode plamen...
(Počivka.)
Čas je svečan. Upamti ga dobro,
Nek ti, sine, uvek na um sleta.
Čas je svečan: ova zemlja lepa
Rob je bila pre stotinu leta.
U svakog se srce skamenilo,
A bela je proplakala vila,
Što orlova beše sa Kosova,
U svakoga polomljena krila ...
(Gleda u grmove.)
Šumi, šumi, visoka planino,
Pa mu pričaj jade od okova;
Šumi, šumi, visoka planino,
Pa mu pričaj slavu pradedova...
(Počivka.)
Al' je majka rodila junaka,
I mač oštri namenila sinu;
A kad dete malo ojačalo,
On se junak u planinu vinu
I planini ovo govorio:
„Majko moja, potonje je doba,
Il' nam podaj sreću i slobodu,
Il' mi čuvaj u slobodi groba!"
I zaklikta kao krstaš orô,
To se čulo, gde su srca bila,
Zapevala vila Kosovkinja,
U orlova zašumeše krila;
I grunuše puške niz planinu:
„Hazurala, nastalo je doba!"
I lanci se teški pokidaše,
I sloboda celivala roba ...
(Počivka.)
Čas je svečan. Upamti ga dobro
Nek ti, sine, uvek na um sleta!
Čas je svečan: ova zemlja lepa
Rob je bila pre stotinu leta.
Rob je bila, al' i srca beše,
Što se divno odužiše rodu, —
Zakuni se, da ćeš i ti, sine,
Kao junak braniti slobodu.
(S desna na stenama pojavljuje se vila.)
Unuk.
(Diže ruku na zakletvu. Potmula grmljavina, koja sve više jača.)
Zaklinjem se Đorđem Kara-Đorđem,
Kakvog Srpka još ne rodi sina;
Zaklinjem se Vojvodom Milošem,
Surim orlom s Rudničkih Planina;
Zaklinjem se slavnim Sinđelićem,
Što nas slave uvenčao glasom;
Zaklinjem se Zmajem od Noćaja,
I sokolom Čarapićem Vasom;
Zaklinjem se Tanaskom Rajićem,
A i Veljkom s Negotine grada;
Zaklinjem se Kondom i Katićem,
Zaklinjem se s dva Nedića mlada;
Zaklinjem se Lazarom Mutapom,
Uvek nam je osvetlao lice;
Zaklinjem se Zekom Buljubašom,
Mrkim vukom s bojne Parašnice;
Zaklinjem se u sve pradedove,
Što se svome odužiše rodu, —
Zaklinjem se, deda, zaklinjem se,
Boriću se uvek za slobodu.
(Deda ga blagosilja.)
(Ogromna grmljavina. Vila mu prilazi i kod poslednje reči spušta venac na glavu.)
