Prolog (D. Vasiljev)

Svejedno sa ili bez rime
nema važnosti oprema i sjaj,
ako duša bolna
bolnim osmehom nad prošlošći bdi.

Nema praznika ni nedelja,
i sva je sreća u suncu
što nas pokatkad u stari život vrati,
i razbudi ponovo i nama drvodelje
sa livanskih i balkanskih gora.
A trag je dubok i strašan,
i neće ga niko nikad zatrpati.

Pomislimo i sami da smo pozeri
kad vinogradi i žita zru,
pa ponoć dođe i rane se raskrvave,
i svejedno: Isusi ili Ahasveri!
Drugi bi nas samo oblici spasli.

I dođemo do kraja puta,
a te oblike još nećemo naći:
o, mi to znamo.

Osnovna je naša boja siva,
kao nebo jesenje,
kao duh ubice druga.