Prolog (J.G. Milenko)

Prolog Pisac: Jovan Grčić Milenko

Zdravljam te, srpska besedo,
U lepoj srpskoj zabavi!
I
Znanci se, evo, skupismo,
U tuđem kraju, iskreno,
Po srcu braća rođena,
Po dobu svojta ponosna.
Ja ne znam šta bi milije
U duši brata jeknulo
Od rečce brata njegovog!
Ja ne znam šta bi divnije
U srcu svojte planulo
Od pesme svojte njegove!
K’o tajna struja potoka
Što viru milo šapuće:
»Ostaj mi zbogom, izvore,
Ja pođoh kraju dalekom,
U hladno krilo tuđine,
Al’ svud sam opet kod tebe«,
E, tako isto danaske,
U tuđem kraju skupljeni,
Svi znamo otkud dođosmo,
Jer nismo potok bez vira,
Jer nismo deca bez roda!
Kad vila srca milosna
U duši osmeh zamisli,
Na sve se skupa osmehne.
Kad vila srca žalosna
U duši tugu izrodi,
Na sve se tuga razlije.
Pa zato, zbore skupljeni,
Po srcu braćo ponosna,
Po dobu svojto ponosna,
Kazujmo rečcu od srca
Na lepoj našoj besedi,
A kad se rečca zadrhće,
K’o siva krila sokolu,
Nek iz nje pesma izleti!...
Oh, kako milo šapuće
U tuđem kraju pesmica
Kad kuću našu spominje,
I kako svirka podžiže
Kad glasom svojim večitim
Svojinu našu kazuje!
Ta gde je srcu zabave
Kad srce hladno miruje?
Pa zato, zbore skupljeni,
Po srcu braćo rođena,
Po dobu svojto ponosna,
I danas stuže nećemo:
Studen je sejka nemila
Na toploj srpskoj besedi!

II
Al’ tiho!... Tiše!...
Zboriti mi ne da više
Posestrima naša vila.
Doletila, evo, mahom,
Pa vidinskim svojim dahom
Šapnula mi ’vaki glas:
»Pusti, momče, mene sada,
Svojoj deci iznenada
Da prišapnem spas...«
Tiho!.. tiše!..
Vilini se zbori, evo,
U pevanje moje sliše.
Tiho!.. Tiše!..
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
»U jedinstvu nek se snaži
Lepom slogom stalnost naša;
Kad melema narod traži,
Neka nađe dela vaša!

»U ozbiljnom svesnom radu
Dočekujmo lepše dane;
Nek u celom svetu znadu,
E će sunce da nam grane!

»Pa iz naše krepke volje
Lepši život nek se rodi;
A život će živet’ bolje
Kad se nađe u slobodi!«
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Tiho... tiše...
I sestra je reč’com stala.
Zar da zbori još i više?!
Pa zato, zbore skupljeni,
Po srcu braćo rođena,
Po dobu svojto ponosna,
Kazujmo rečcu od srca!
A reč je naša glasita:
Jer nismo potok bez vira,
Jer nismo deca bez roda!

Zdravljam te, srpska besedo,
U lepoj srpskoj zabavi!

Izvor

Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 53-56

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Grčić Milenko, umro 1875, pre 149 godina.