Proletnja elegija
| Proletnja elegija Pisac: Rastko Petrović |
| Lirski spev |
Misao na Firencu
To beše davno: proleća dan i sveca.
o mandolina, o mia gіovіnezza!
Nekada, ta reč za devica albume,
Jutrom Lorenco kliknu mladački gori.
Sad stanovnici satiri sećaju me
Belih baleta; oh, ballo zažubori:
O quant'e cara, cantato: gіovіnezza!
Ah,
A beše davno: proleća dan i sveca;
Seljaci rujni za plugovima hoje,
Prsnika iznad zelenih dojke poje;
Teče rečica, plavkasta,
Znaj, pa bellezza.
Da kiša tada donosila Danaide
Za ratarima da skakutale čume,
Drva su bila device vrlo blide,
Uzdisale nekad pod parima sve hume.
Ne rastužujem. Lorenco juri po gori,
Ljubavi mnoge ga podsećaju drumi,
Iz manastira ishode bele duvne.
Mediči, Loro, ovakve reči zbori:
Dі doman sago, sago po s'ѐ certezza.
Srce se ote, ptičica fina žuta,
Grančici kao, prnu na rub meseca
I kljuca, kljuca bisere iz tih skuta,
Dі doman sago, mio po s'ѐ certezza.
Grančici poput mesec se mladi ljulja,
Pod rizom cure trepnu pojka slavulja,
Zatrepta Lorenc junoša, besno jeca:
Saga, o saga, o cara gіovіnezza.
Soneti na vodama
Proleća evo, mlade grane listaju,
Kopne snegovi, vizije mnogobrojne,
Po svoj se zemlji vode nove blistaju:
Čovek tad trči na stave neprobojne.
Proleća evo: opet doba snevanja;
Sad se zbivaju stvari neobjašnjive:
Bleskanja daljna, potom tvrda sevanja,
Zelena i roza obnažuju sanjive.
Tužan prolećem, tek veseo u jesen,
U zebnji kakva sneg će polja otkriti,
Da li strukovi biće opet previti.
Doba je žalbe, mladost čezne, uznesen;
Orla sen krila mojoj seni dodaje,
Da čudne moći što mi nebo zadaje:
Pod senkom mojom eno brode dečaci,
Jaja gusaka kupe kao divljaci;
Možda ću biti o njihov čun raznesen.
Evo proleća, naše reči listaju,
Na svim usnama usklici su ljubavi,
Po svoj se zemlji mlade vode blistaju,
Za plugom čovek tad juri po dubravi.
Sad je proleće, sakrite se, devojke!
Neznano kako klas će brazdom iznići,
Slučajno sejač da zaseje uvojke.
Haj, doba čežnja i vizija, mladići.
Divka na vodama
Mimi Dedincu, drugarski
Proleće, ubavi dečak Velesa,
Čija su usta sazdana za ljubljenje,
dade da po srcima zaplesa
Rascvetano voće i usamljeno stenje.
U mislima, sve devojke oplođene
Već rađaju junake,
I noge su jake
U svake mlade žene.
Kupalo, ubavi deran, proleće,
Sa zvekom ratnom i smehom u moje srce sleće
deran.
Kroz tvoje ruke protiču vode
I zato, gle, sve reke su crvene,
A još su samo oči mi zelene
Da po njima mog brata malog papirni čunići brode.
I vrbljaci i potoci hode,
A krasno pada veče,
I trube lovačke ječe:
Aj, sa Dvine, čuj, dragi, trube ječe,
Čuj, dragi!
Moje grudi travom opore, travom okvašene tvoje hlače;
Kao rosa pašće moja misao po tebi
I na usta crvena ljubiću te,
Sve dok pijana gori odbegla ne bi:
Gde uz hrastova srca tvoja moje srce zalistaće;
Čuj, dragi, sa Dvine trube ječe,
Ribari se spremaju,
Čuj, dragi!
Kupalo, Kupalo, Proleće,
Ubavi derane Velesa,
Moj dragi: obnovljeno ljubljenje,
Rascvetano voće, nasmejano stenje.
U mislima sad svuda pozdravljaju junake,
A noge u žena jake;
Pred njima radosno mre se:
Mladačke i uskočke glave vrbovi venci rese.
Kupalo, prekrasni nestaško proleće.
Sa zvekom ratnom i smehom u naša srca sleće.
Čuj, dragi, s Kosmaja trube ječe!
Kupalo, prekrasni deran proleće.
Junoš na vodama
Kada se u srce useli proleće,
Mladići pred divke kape baciše i pokloniše se,
Sve se device nasmešiše s oltara
Na grohotne trbuhe žandara.
O! Po grohotnim trbusima žandara
Izniče mlado lišće i okruni ih cveće.
Kada se u srce useli proleće,
Mladost se kao ćilim poljem produžava,
Na rubu čijem devojče divno spava:
Ja kraj nje milosno ležem, da je vežem
Rukama za sebe i za daljine;
I poljupci su ukusa slana,
Cvetne devojačke glave kao bokori jorgovana.
Da znaš, mila, meni što si: džbunje plavo jorgovana!
Popine se sapi rascvetale,
U tom džbunju slavlje ptice zapevale.
Pa divni i lepi kaplar, koji strasno voli svoju ženu,
Odleteće na vrancu da položi život u čast njenu;
Zaustaviće se baš na ivici rudničkih šuma:
U borbi sa hrastovima, sa tenkovima volovskim,
Na bedemima brdskim,
Na dogled seoskog druma,
Na obalama reke,
Svuda će proneti neobuzdanost svoju
I stgranu misao moju;
Pa i porodila zagledajući se u detinju pelenu,
Neće osećati više bradavicu zažarenu
Nego će se sve naginjati nad kolevku
I čekati.
Moj sestrić mali plače,
I plač mu je himna nebeska,
Moj sestrić kad sisajući dojku mlaska,
To sama soma kaplje iz oblaka, i jače
Zastruji život:
Izaslanik proleća tek pred podne smiluje se,
I onda se smeši.
Tad kralj sam stari,
Obučen u jegere i ležući na krevet,
Udiše nozdrvama strasno sve korpice cveća
Kojima je zasađen tapet;
Za politiku više ne mari,
Ni za kostobolju nogu, dvorske se dame jedne seća;
Pa i kraljica ulazi u barku,
A sam Amor nestašni ljubi je u pleće,
Zatim šapuće u uvo: Kraljice, kraljice,
Vaše veličanstvo zar ne oseća premaleće!
I njeno se zarumeni lice,
Ona ponovi: Vaše veličanstvo, kraljice, kraljice...
I odmah joj se iz crvene kadife obnažiše dve dojke
Kao dve grude snega,
Na lepotu njinu obliše se rumenilom stida
Dva snežna brega;
I ulicama kao da direci cvetaju,
Po gorama kosovi kao da pevaju,
Po poljima junci da šetaju,
Kad se u srce useli proleće:
Tad veselom mladeži svaka bruji ulica,
Na vrh repa lavovskoga buketić je ružica.
O proleće divotno, sve sa tebe poludi!
Da l' veruješ, draga moja, da je strašno umreti,
I da li ću tako lako sreću podneti?
Pričekaj dok noć padne velika, vedra,
Da tihom noći najzad pokrijemo nedra
I proleće, koje nam danas srca probudi,
Kao kriška će obraz cure da zarudi,
U neveste zategnuti bedra:
A pozno u noć kad sve spava,
Dok zvezdani slap sliva se na žito,
Julije Cezar, moj prijatelj kroz vekove,
Pogledom me kao svetom vodom krštava,
I priprema na dela junačka.
O proleće divotno, sve sa tebe poludi!
Da l' veruješ, draga moja, da ću smeti umreti?
Svu jesen mi u oči lišće padalo,
K'o po šancu doskorašnjeg bojišta:
Kakva sreća danas divna što mi je mladost čedna!
O Savo reko, ponesi me kao čun dalekome moru,
Ili kao oboreno vito stablo borovo;
O moje sreće divne, što mi je mladost čedna;
Ili se pretvori u deliju da odjurimo u lov!
Ko se to igra poljem sa devojkama,
Od čijeg su to daha grane zadrhtale,
I cvetovi sa voćki popadali,
Čije su to stope po travama?
Nek je zdravo, nek je zdravo, o, proleće,
Mladić radosni, nek nam u kuću uđe plodonosno,
U kuću uđe plodonosno.
Jer seljanke i seljaci
I kraljevi i kraljice,
I delije i dečaci,
I sve ptice i sve šume,
I sve lađe i sva mora,
I oblaci i zverovi,
I nebesa i svetlosti,
I žuđenja i pakosti,
I sve čežnje i sve cveće,
Sve se, sve se probudilo
I proleću poklonilo,
Kosom zemlju dodirnulo,
Vidre kapu odbacilo,
Kupu meda ispraznilo:
A sve u slavu mladog srca i mladih usana.
Proletnja posmrtna lista
Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori.
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Što me mori.
Nijedna vizija nije nego vizija smrti:
Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti,
I ništenjem začas probudimo lepotu.
Zadremam večeras, gle,
Zauvek,
Pitaj ući:
Da li to sviraju mazurku ili gavotu,
Ili što drugo.
Zbogom.
U 111/2 opelo, crkva sv. Marka!
Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Kad me mori.
Naš sin, naš brat, naš unuk
Nikad neprežaljeni,
Jovan,
Umre u cvetu svoje mladosti
Na dvadeset i prve godine rođendan.
U nedrima hraniteljke zemlje pobeleće njegove kosti:
Dok ucveljena majka isplakaće do slepila zeni;
O jadni sine,
Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan!
Naš sin Jovan
Bio najbolji đak;
Od svih drugova ljubljen I mio,
Kao krin među devojke nosio muškosti znak.
U jedanaest i po opelo, crkva sv. Marka.
Ožalošćeni...
Oči plave tvoje: njive malene neba
Po kojima prstima sejao si zvezde;
I misli ti kao košute što se u toplini gnezde.
Ali tvoje grudi!
Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza.
U dečaštvu džbunjak zeleni sveži,
U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza.
Kroz njih duše vetar ništenja i studi,
I uvek je noć u njima;
Jadne tvoje grudi:
Samo u praznini što kao grozd srce visi.
Ne, Kaica Vojvoda više nisi!
Bolani dojčin možda samo.
Ili ti je srce ptica što je nogom vezana za granu
U mraku:
Svaki čas trudi se da poleti, krilima zaleprša,
A onda je mrtvije obešena.
Kao hranu,
Proždire tuberkulozu.
Pod njom pustoš krša,
Rovitih stena.
Ili je jedini grozd okačen o lozu,
Kao sok iz tebe siše tuberkulozu.
Pod vrbama je pisao pesme,
Kraj voda je sanjao devojke;
Zažarene mu bile jagodice grozničave
Na pomisao: da jedne malene dojke
Nikada dodirnuti ne sme,
Pod vrbama tek zelenim, na obalama Save.
Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna,
Isto je prezirna i srca ledna,
Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.
Na adi prekoputa
Ljubila je baš tog trenutka, opijeno,
Jakog i milog jednog regruta.
I to je sve.
Ožalošćeni
... do groba.
I na grobu će biti napisano da je bio
Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad.
Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.
To se dogodilo ovako:
Pred veče napusti dom,
A imao je tada godina šesnaest,
I uputio se najbližim putem kojim se lovci veru.
Do jutra je već stigao tamo lako
Usred bitke, kad se kršio najžešći lom.
Pod kišom kuršuma, pukovničku naredniku odnese zapovest:
Napred, na juriš!
Jedini se kraj pukovnika nađe on;
Sam od jedne granate bi zakopan.
Svi držahu da je mrtav i počast daše,
A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan:
Napred, na juriš!
Bitka dobijena.
Bio jednom heroj i sam;
Doboši objaviše njegovu pobedu:
Pam, pam! Pam, pam!
Bio je jednom heroj i sam:
Pam, pam!
I to je sve,
I šta bi više!
Opelo, crkva sv. Marka,
Saučešća primaju do groba ucveljeni.
Kakav je danas divan sinuo dan:
Na suncu se rascvetale sve ruže,
Život J o v a n a neki je daleki san,
Iz čamca gledam kako ribe kruže.
Pod talasima gledam kako ribe kruže.
Bacimo brzo mrežu, mili druže;
Kakav je danas plodan sinuo dan.
Bitka je dobijena,
Doboši zvone:
Pam, pam!
Ivicom Po-ovog Gavrana
(Pokušaj najslobodnijeg prevoda)
Da li ko zna,
Da li ko zna,
Da ću umreti za koji dan,
I da pohodiću božiji stan;
Da li ko zna
Čemu sva žalba moga sna,
Da li ko zna?
Da ću umreti za koji dan,
Zagraknu gavran vran:
Čoveče koji umireš,
Da li ko zna?
Da li ko zna
Da tužba umom srcu spi;
I da kraljevi i da kraljice,
Pomrećemo zauvek jednom svi,
Da li ko zna:
Čoveče koji umireš?
Izvor
uredi
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Rastko Petrović, umro 1949, pre 75 godina.
|