Proleterova pesma
| Proleterova pesma Pisac: Dušan Srezojević |
Proleterova pesma
Proviđenje je htelo da me rodi
Patnica jedna žuljevitih ruku,
Davši mi isti udes, da me vodi
Stazama onim gde se bedni vuku.
Ali, gle čelo ovo večno vedro!
Taj nije bedan koji protiv zala
Paše o svoje ponosito bedro
Mač plemeniti svojih ideala!
Ja nemam ničeg. Svih dobara lišen,
Ja ti ne zavidim, o bogatašu!
Ja želim da sam u bedi uzvišen;
Ja mirno pijem gorku svoju čašu.
Bez roptanja, ja nosim svoje breme.
Ne primajući borbu malih strasti,
Ja mirno sejem uzvišeno seme.
Koje će u grm divovski izrasti.
Vesnici novih dana, mi idemo ...
Pršti predanje iskonskoga srama!
Pred buktinjama, bezglasno i nemo,
Cepa se teška socijalna tama!
A mi idemo ... O, zastavo naša,
Neodoljiva, boje mlade krvi,
Očima si mi bujna sočna paša,
Sa teškom senkom koja snove strvi!
Ti nas predvodiš u srčanom letu
Kakve divovske ustremljene tice;
Šum lepršanja tvoga briše setu
Dokle u duši drhte nežne žice.
Naše se nebo blago razvedrava.
Pod našim mladim suncem, koje zlati
Beskrajni tamni vidik, iščezava
Mrak Stvari da se nikada ne vrati.
Hrabro, sve napred, o drugovi moji!
Za Sveto Delo žrtva se ne žali.
Neka i vrela krv naša oboji
Putanju koju mnoga suza zali!
Pred nama horizont se otvara,
Prepreka za preprekom redom pada.
Pred našom voljom što svetove stvara
Ruši se crna kula našeg jada.
O, mojih snova zlatoruno stado!
Predosećaj me vaš, ja znam, ne vara.
Doći će jedno pokolenje mlado
Kada presuši ova kužna bara!
Kad neće gnusna nepravičnost ljudi
Kopati tajno mnogu ljutu ranu;
Kada se neće otrovane grudi
Stezati mučno a srca da ganu.
Kada će čovek čoveka da voli,
Sejući dobro da se dobrim vraća;
Kad će se osećati tuđi boli,
I ljudi biti u istini braća.
Neka nam sveti polet diže glave!
I grudi naše nek nadima vera.
Pod udarima, gorde i bez strave,
Nek nas Ideja večno napred tera!
Otud iz krila grandioznih dana,
Kuda se pogled naš žudno upija —
Iz budućnosti zlatne, gde se grana
Ljudskoga Mira zavodljivo nija:
Čujmo taj divni Glas koji poziva!
Mi ćemo stići! — Naše hrabre čete,
Pred horizontom koji se raskriva,
Zastaće očarane i zanete.
I, ozareni srebrom tihe sreće,
S vrhunca svojih ostvarenih snova.
Bez kakve želje bolnije i veće,
Dok bledi spomen minulih bolova,
I dok mirišu silno šume ruža, —
Osetićemo, uzburkanih grudi,
Da nam zagrljaj svoj u susret pruža
Prastara Zemlja, dobra majka ljudi.
Izvori uredi
- ZLATNI DASI. — Svetlost, Kragujevac, 1975.
|