Proklet bio

Vladimir Vasić

Proklet bio...

Proklet bio... Pisac: Vladimir Vasić

Hajde venac da vijemo,
Toči vino da pijemo,
Ama hoću starom verom,
Bez pehara i bez čaša,
Starom verom, kondijerom!

Toči samo, teraj tako,
Pa ma bilo naopako;
Ded', živeli, srećni bili!
A što ne bi vino pili,
Kad po gori bela vila
I Markova sveta duša
U vino se pretvorila!

Vreme leti, vreme leti,
A to srce mlado, plaho,
I ono će ostareti;
Crna ptica, grešnik kleti
Što ga svijet smrću zove
I na nas će da doleti,
Nećeš onda piti više!
Dok smo živi da pijemo!
Toči vino, da čujemo
Kako Marko diše!

Crne misli divno zbore
I vilinske razgovore,
Oštru palu, boj viteški
I buzdovan teški.
Što kad prne,
A Turčin posrne —
Sve u vinu, sve je, sve je
Junak Marko sa'ranio!
Mrko vino, mrki zbori,
Mrki s' vode razgovori,
A družina što ga pije
Oženjena jošte nije;
No u srcu otrov nija
Ta sve sama bećarija
Što u ruci mača nosi
A mesecu da prkosi,
Što iz srca otrov lije,
A dušman će da ga pije!
Ej, ta tepšo, teško tome
Koga 'vaki divni svati
Pođu darom darivati!
Sve to luda, besna raja,
Što s' od puške, lak opanka,
E, jednako, bez prestanka,
Luda raja ne odvaja! —

Tiše... tiše!...
Čujete li? Već miriše
Šaka praha plamenoga,
A krvnička krv se puši,
Sa handžara krvavoga.
Oj, ta to su jadi teški
Na ognjeno srce pali,
Pa su srcu jadi teški
"Krv, osveta!" prošaptali...
Krvca teče, handžar seva,
A brat bratu tek popeva:
"Juriš, Turke da bijemo!"—
Toči vino, da pijemo!

Družinice, lepa li si!
Crna Goro, divna li si
Što porodi tiće take,
Sve sokole i junake,
Ta sve tiće Obiliće,
Štono s' mačem iz korica
Kao živa žeravica;
Namah bukne, namah plane,
Namah svetu riječ šane:
"Stan', Turčine, ljutu ranu
U mom srcu zakopanu
Tvojom krvlju perem, vidam,
Dok je ne izvidam!"

Tiše... tiše!...
Čujete li da uzdiše
Slava srpska na guslama?
Oj ta blaga, blago nama!
Slava srpska javor budi,
Javor Srba da probudi!
Glete, braćo, zora rudi!
Glete, braćo, Srb se budi!
Gledaj čete, gledaj male,
Kako su se razdragale,
Kako mačem krči puta,
Na slobodu da naluta!

Gledaj, brate, čete male,
U kolo se pohvatale,
A u kolu divno perje,
Nije alem, ni biserje,
Nit' je kiti suvo zlato,
Pa ni cveće uzabrato, —
Slobodom se nakitili!
A kad padnu blede zrake
Na te toke, na junačke,
Kada toka obasjana
Digne uzdah sa usana,
Taj se uzdah u reč slije,
Te kroz kolo reč proleti:
"Ginućemo za krst sveti!"
A kad mine crna tmina,
Kad se sunce zori vrati,
Pa kad gorske hladne stene
Sunce ljubne i pozlati;
Kad zasijne zračak prvi,
Grmne četa: "Krvi! krvi!<"

Pa eno je, u boj leti,
Dušmaninu da s' osveti!
A osvetu, tešku, ljutu,
U fišeke crne vije,
Pa ih u dno pušci krije.
Kada jekne, od tog dima plava
Da s' Turčin uspava.
Il' družina odabrana
Trgne guju jatagana,
Pa poleti da se sveti,
Da njim turske glave rubi,
Turska glava da joj noge ljubi!
Šta ste stali? Toči, more!
Zdravo braćo, u vis čaše!
Aoj, Luko, sunce naše,
Da Bog da te tići mali
Na Kosovu ugledali!
Ej, da Bog da skoro, skoro
Skupilo se Srpstvo celo
Na tursko opelo!
Zdravo, mrki Hercegovče,
Hercegovče — dževerdaru,
Crnogorče — ljut handžaru!
Teraj samo, teraj tako,
Ma po Turke naopako!
Desnica vam krepka bila
I handžar vam oštar bio
Što s' u Srpstvu posvetio
Krneć' mesec i dušmane
I sekući turske glave,
Glave Turske usijane!
Štono Srba zanijeta
A Kosovu i slobodi
Kroz redove turske vodi,
Te mu rane, rane stare
Krvlju turskom pere, prska —
Ej, handžaru, kruno srpska!...

*

...Tiše... tiše!...
Jao, braćo, soko sivi,
Sivi soko teško diše...
Oh, ta kletva, kletva stara
Jošte Srbu srce para,
Te ne sija handžar više!
Kletva braćo... mir miriše...
E, junaci barjak su razvili,
A uz barjak bojak bili,
U tom boju slavu brali,
Boreći se smalaksali...
A Srb ćuti... proklet bio,
Te ga dremež ostavio!

1863.

Napomena

Objavljeno u knjizi Pesme, str. 40-41. i u časopisu "Danica", 1863, str. 97-98.

Izvori

• Vladimir Vasić: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Izdavačko preduzeće " Narodna prosveta, Beograd, strana 61-66.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vladimir Vasić, umro 1864, pre 160 godina.