Prehvala/9

←Osmi prizor

Prehvala Pisac: Jovan Subotić DEVETI PRIZOR

Deseti prizor→

DEVETI PRIZOR


3. MOMAK (dotrči pred one gore):
Ne idite amo! Natrag dole!
Ovamo se lovci izkupiše.
Natrag hajd’te, pa preko istoka
Najpre k bukvi, zatim preko mosta
K suvom brestu, pak onda niz brdo...
TOMISLAV (je među tim Strašimira za kulisu sterao i sad pred njim uzmičući iziđe na pozornicu boreći se.)
3. MOMAK (vidi ove dole):
A šta je ono! Je l’ to naš gospodar?
2. MOMAK:
On je!
TOMISLAV (izbije Strašimiru mač iz ruke.)
3. MOMAK:
Pa što tu se skameniste?
Dole k njemu, da mu pomognemo.
(Stanu slaziti.)
TOMISLAV (Strašimiru):
Predaj se !
STRAŠIMIR (viče):
Momci amo! (Stane begati.)
TOMISLAV (stigne ga i probode):
Stani!
Nećeš dalje!
STRAŠIMIR (padne na koleno):
Hu prokleto gvožđe,
Prodera mi što u grudi nađe.
(Padajući na ruku.)
Strašimire! Nebi ti suđena!
Mislio si u bračnu postelju,
A ti padaš u mračnu grobnicu,
(Padne na zemlju.)
1. MOMAK (dolazeći):
Drž’ se, drž’ se! Evo ti pomoći!
TOMISLAV (pred njega):
Kasno stiže da njemu pomogneš,
Kako valja da te s njim opravim.
(Napadne na njega.)
2. i 3. MOMAK (s Prehvalom dođe.)
2. MOMAK (ode k Strašimiru):
Gospodaru! (Vidi da je u nesvesti.)
Ne miče se! (drugovima)
Bež’te!
Knez poginu!
1. MOMAK (što se bori s Tomislavom):
Prestan’, kneže, ako ti je volja,
S moje strane mir je već podpisan.
TOMISLAV:
Sad ću ti ga krvlju i ja podpisat’!
(Navali jače na njega.)
Prehvala (zadrži ga):
Ostavi ga! Pustp ga nek’ ide.
Nije vredan da ga ti zakolješ.
TOMISLAV (spusti mač.)
1. MOMAK:
Lepa gospo, lijepa ti hvala!
(Ode na levo.)
MILENA (pritrči k Prehvali i zagrli je):
Hvala Bogu, spašena si, sestro!
PREHVALA:
Hvala Bogu i ovom vitezu!
(Tomislavu.)
Skini onom sa lica kacigu,
Da vidimo ko je, odkuda je.
TOMISLAV (učini to.)
STRAŠIMIR (dođe malo k sebi.)
TOMISLAV:
Jošte živi...
PREHVALA (videći ga):
O veliki Bože!
TOMISLAV:
Poznaješ ga?
PREHVALA (klekne i digne ruke k nebu):
Hvala ti preblagi!
STRAŠIMIR:
Ne diraj me... da umrem na miru...
Oh!... kakav mi bol... grudi... probada...
Pro... kle... ta ti desna ru ... ka... bi... la...
Ni tebi... se... ne... da... lo... zagr... lit'
Za ko... jom... ti živom... srdce mre – Oh!
(Umre.)
TOMISLAV:
Nosi vetre tu nemilu kletvu
Da ne dođe do uha Božija...
(Pristupi Prehvali i hoće da je digne.)
PREHVALA (neda se dodirnuti nego sama skoči.)
TOMISLAV (uvređen):
To bijaše moja ruka, gospo,
A ne ljuta zmija iz kamena.
PREHVALA:
Ti si danas iz grdne nesreće
Izbavio kćer svoga župana.
Velika ti je usluga... velika!
Pazi kakvu da išteš nagradu.
TOMISLAV:
Na otca me dakle upućuješ?
Ti koja si mnogo bogatija?
PREHVALA:
Da na kog ću već na otca svoga?
Znadeš što sam tvome gospodaru,
Pa na njega kad te upućujem,
Nemoj mislit’, manje ćeš dobiti.
TOMISLAV:
Ima, gospo, dana i prilika,
Kad ni sam Bog toga blaga nema,
Da zameni i najmanji darak,
Što ga mlada može dat’ gospođa.
PREHVALA:
Može biti, al’ ja ne uviđam!
TOMISLAV (za sebe žalostno):
O tu srdce ništa ne oseća,
Kad mi reči smisla ne pogađa.
(Glasno.)
Svako oko ne vidi jednako!
(Spusti glavu.)
PREHVALA (toplije):
Neću ni ja biti nezahvalna.
Svako jutro, kad od sna ustanem
I svoj danak Bogu preporučim,
I tvoje ću ime spomenuti,
I molit ga, da te od zla čuva
K’o anđela moga hranitelja.
TOMISLAV:
Sa tih lepih molitva ustana
Mora biti mila i prijatna;
Ali ima reči, koje s njih bi
Bile slađe od svake molitve.
PREHVALA:
Roditelj mi ovaj život dade,
I svu nadu, koja je u njemu,
I svu jasnost, koja je na njemu,
A ti danas sve mi to sačuva:
Za to ću te u srdcu svojemu
Uz dragoga nosit’ roditelja!
TOMISLAV:
Kažu ljudi, da se tvoja ljubov
Sva savila oko otca tvoga.
Dobro meri reči kad govoriš
Da kom daješ mesto pokraj njega,
Jer te može dobro ne razumet’,
Pomisliti što nisi mislila,
I uzeti što mu nisi dala,
Pa bez svoje varat’ se krivice,
A ta varka ljući bol bi dala,
Nego jezik guje prisojkinje.
Prehvala (kao malo negodujući):
Danas vrlo čudan si, viteže.
Dosad ti uvek vedro bija lice,
Oko bistro, glas pun milog zvuka,
A sad si se sasvim izmenijo...
Lepše ti je onako stojalo.
TOMISLAV:
Dok je sunce na nebu vedrome
Majsko jutro blista se veselo:
Ali pusti neka oblak uvije
Jarko sunce svojim crnim skutom...
(Poćuti.)
O, i mladost ima svoje sunce,
I to sunce zna za oblak crni!
PREHVALA (ponosito):
A najpose, ako kad uzvalja
Do ti život životom izkupim:
U svako ću spremna biti doba
U dug dati čim me sad zaduži!
(Hoće da ide.)
TOMASLAV (žalostno):
Zar već ideš? — Ne idi jošt! — idi!
PREHVALA:
Ostaćemo ovde. Čuješ kako
Rogovi se sve na bliže čuju:
To sigurno moj otac dolazi.
Pak bolje će biti dočekat’ ga,
Da se kako ne mimoiđemo.
(Zatrubi znak.)
Sad će znati gde nas može naći.
(Tomislavu.)
Jedva čekam! da ovamo dođe,
Da ga molim da ti se zahvali.
On će imat’ valjanu nagradu
Za junaka mlada i čestita,
Što ni svojem ima mestu srdce,
Pouzdanu sablju i desnicu,
Za sjajnima teži uzorima,
I poletit' želi u visinu.
Sutra će ti drugo jutro svanut'.
Drugo će ti sunašce doneti,
Koje zrake prosipa svetlije
I razliva oganj obilniji.
TOMISLAV:
Ostav’ otca, njemu nisam ništa
Učinio, što ište nagradu.
Sreća tebi poslužit dade mi;
Zar mi nećeš nikakvog dat znaka,
Koji će mi ovaj čas ovečit'?
Zar mi nećeš ništa svoga dati,
U čem ću te ceo vek viditi,
Kako sada tu predamnom stojiš
Kao slika koju nebo rodi,
Kao uzor dike i krosote,
Kao živa ljubav i milina...
(Ponizno moleći.)
O daj... daj mi tu ružu iz kose!
PREHVALA (stupi jedan korak natrag):
Ovu ružu? (misli se)
Ova ruža jošt će
Čas dva živit, pa će uvenuti,
I bez svake vrednosti ostati.
Već kad želiš, daću ti što drugo
Što će malo duže potrajati
I vrednosti uvijek imati.
(Gledi na sebe kao da što traži.)
Evo uzmi ovu zlatnu grivnu,
I lepa je i lepe je cene,
Dolikuje i meni, i tebi,
Meni dat’ je, a tebi primit’ je.
Kći župana raškog morala bi
Pred samom se sobom zastiditi,
Da za život spasitelju svomu
Spomen dade... uvehlu Ružicu!
(Dade mu grivnu.)
TOMISLAV (u jednoj ruci drži grivnu, a drugom se uhvati za srdce.)
Rogovi se sasvim blizu čuju.
PREHVALA (vesela pođe na onu stranu):
Evo otca, hajdemo pred njega!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.