Prehvala/55
| ←Osmnajsti prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
PETI ČIN
PRVI PRIZOR
Soba u kući Miradovoj.
TOMISLAV (sedi.)
MIRAD (stoji, pa mu baš nešto kaza.)
TOMISLAV (skoči):
Konja, brže konja mi sedlajte!
(Poleti k vrat’ma.)
MIRAD (stane mu na put):
Stani malo; znaš li kud polaziš?
Znaš da će ti glavu odkinuti?
TOMISLAV:
Nek kidaju ako im se uzmože!
Ja iz straha nebih kukavicom.
MIRAD:
Pomisli der da ideš na kralja!
TOMISLAV (u odvojenju gore dole po sobi):
Kad si reko Pjeni da umroh,
Živa si mo onda ukopao!
MIRAD:
A što drugo mogoh mu kazati.
Kaz'o sam ti ko ti otac beše;
Reko sam ti da kraljica doču,
Kako stade svet pogovarati
Da joj nije pastorak propao,
I da zato sakrismo te bolna
U kut što ga niko ne znađaše.
U to dođe Pijena ovamo...
TOMISLAV:
Zašt' mu tako... zašt’mu to baš kaza?
MIRAD (vrti glavom):
Vidi ti se, da je ne poznaješ!
More, u nje je oko sokolovo,
A pamet joj je od munje hitrija.
Na baš ako i ne dozna ko si,
Nije l' dosta da joj sinu smetaš,
Da mu otimaš ljubljenu devojku...
Ta da si joj od srdca odpao,
Opet bi te njemu žrtvovala!
TOMISLAV:
Pak što barem prije-mi ne kaza,
Već me vara kao malo dete!
MIRAD:
Nisi l’ bio, tako reć' do juče
Više mrtav nego živ na svetu?
TOMISLAV (naglo):
Venčaše l’ se!
MIRAD:
To ti ne znam reći!
TOMISLAV:
Idem, idem ma me stalo glave;
Dobiću je ako s’ ne venčaše!
(Ode naglo napolje.)
MIRAD:
Iz raške ga spasoh razvaliie
Da u Dukli svoju izgubi glavu!
Šta da radim? Sad mi druge nije
Već da odmah dižem prijatelje
I u Duklu za njim pohitamo!
(Uzme klobuk sa stola i pođe lagano napolje.)
|