PREDGRAĐE TIŠINE
Ja vidim, zbilja, da već nemam snage
Da volim, patim i da išta želim;
I ne znam više za spomene drage,
Za pali život sa ružama svelim.
Ja ne poznajem sad ni ona doba
Kad ustajahu duhovi iz groba.
Istina, ja znam da sve suve grane
Proleće nekad grlilo je holo;
Istina, ja znam i za one dane
Kad sam se nad'o, osećao, vol'o
U pomrčini, na dolini jada,
Pod bledom zvezdom koje nema sada.
Znam ih. Al' ono što je meni dalo
Veliki vidik i nebesne boje,
Danas je nešto neznatno i malo,
Nešto što mislim da i nije moje.
Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva;
Pust vetar meni oko glave duva.
I moja ljubav, i ona je vani:
Bez mene, tiho, udaljena trune;
Ne čuje moji kad padaju dani,
Ne vidi groblje što ga mrtvi pune.
Jutro mi svako pruža život ceo,
A svaka ponoć jedan pokrov beo.
Za mrtve nemam molitve, ni bole.
Posmatram, gledam; moje vreme teče.
Ne žalim sebe, i ne žudim dole;
Ne žalim sebe, čekam svoje veče,
Miran, bez želja i nada na bolje.
Moja je duša sada suvo polje.
