Правопис српскохрватског језика
I Писма српскохрватског језика
uredi1. — У српскохрватском језику пишемо:
a) ћ и р и л и ц о м:
| А а, | б Б, | в В, | г Г, | д Д, | ђ Ђ, | е Е, |
| ж Ж, | з 3, | и И, | ј Ј, | к К, | л Л, | љ Љ, |
| м М, | н Н, | њ Њ, | о О, | п П, | р Р, | с С, |
| т Т, | ћ Ћ, | у У, | ф Ф, | х X, | ц Ц, | ч Ч, |
| ц Џ, | ш Ш, | — и |
b) л а т и н и ц о м:
| а А, | b В, | с С, | č Č, | ć Ć, | d D, | dž Dž, |
| đ D, | e E, | f F, | g G, | h H, | i I, | j J, |
| k K, | l L, | lj Lj, | m M, | n N, | nj Nj, | o O, |
| p P, | r R, | s S, | š Š, | t T, | u U, | v V, |
| z Z, | ž Ž. |
Оба ова писма имају по 30 слова, од којих свако означава по један глас. Једино се словом р, и у латиници и у ћирилици, пише глас р не само кад је сугласник већ и кад је самогласник, у свим положајима где има вредност самогласника:
а) у средини речи између сугласника (брзо, брз, дрво, крв, Хрват, Србин, трн); b) у почетку речи испред сугласника (рђа, рвати се, рт, рзати); c) на крају речи иза сугласника (затр, отр, сатр); d) испред самогласника о које је постало од л (гроце, опро, отро, простро, умро); e) иза самогласника који се налази на крају првог дела сложене ријечи кад други њен део почиње гласом р иза кога долази сугласник (зарђати, порвати се, суржица).
2. — У ћирилици се сваки глас пише по једним знаком. У латиници се такођер по једним знаком пишу сви гласови осим dž, lj и nj, који се бележе са два знака: ljudi, njiva, srdžba (ћирил.: људи, њива, срџба).
Од речи у којима се у латиници слова dž, lj и nj читају као један глас треба разликовати случајеве где се тим словима означавају скупови од по два гласа, нпр.: nadživeti, podžeći, injekcija, konjugacija (ћирил.: надживети, поджећи, инјекција, конјугација).
3. — У српскохрватском књижевном језику и скупови гласова се у појединим речима пишу онако како се изговарају: потпетица, напретка, свадба, ишчезнути. И то наш правопис чини фонетским. Али се, у додиру двеју суседних речи сви гласови пишу онако како се изговарају када се свака реч посебно употреби: под петом, пред кућом, с њим, без њих, а не: пот петом, прет кућом итд. Гдекад, из одређених разлога, и у засебним речима одступамо од писања према изговору. Сви ће такви случајеви овде бити посебно објашњени.
II Растављање речи на крају ретка
uredi4. — Када у писању (или при штампању) цела реч не може стати у ретку у коме је започета, онда се један њен део преноси у следећи редак, а на месту где се реч прелама пише се цртица (-). При томе треба имати на уму:
a) Знак за растављање речи на крају ретка ставља се између самогласника (када се више њих нађе један до другог) или иза самогласника а испред сугласника: де-оница или део-ница, моли-оци или молио-ци, ја-укати или јау-кати, ли-ва-да, ма-ли-на, ве-тар, чи-та-ти, др-жа-ти.
b) Један глас, и кад је то самогласник, не треба преносити; нема потребе растављати речи: да-о, ка-о, изгоре-о. Поготову није допуштено преносити ни поједине сугласнике ни скупове сугласника; не може се растављати нпр.: дужнос-т или дужно-ст, приш-т, перфек-т или перфе-кт.
c) Ако се у средини речи налазе сугласнички скупови, у писању се знак за преношење може слободно стављати или испред целог сугласничког скупа или између појединих сугласника: зе-мља или зем-ља, ста-кло, пти-чји или птич-ји, се-стра или сес-тра или сест-ра, ва-тра или ват-ра, компа-ктно или компак-тно или компакт-но.
Ипак се не препоручује да се и сугласнички скупови који су тешки за изговор цели преносе на почетак новог ретка, него је боље растављати: бор-ба, трам-вај, брат-ство, школ-ски, људ-ски, срод-ство.
5. — У латиници није допуштено знак за преношење стављати између два знака којима се пише један глас, него се раставља: sa-njati, po-lje, ho-dža (а не: san-jati, pol-je, hod-ža).
6. — Ни у страним се речима када се пишу изворно знак за растављање не ставља између словних знакова којима се пише један глас, него се оне растављају на овај начин: Goe-the, War-szawa, Baudelai-re, Ko-chanowski, Wa-shington.
7. — Када се у сложеним речима са саставним деловима који се лако распознају нађу два сугласника, један на крају првог а други на почетку другог дела сложенице, раставни знак се ставља између њих: рас-познати, раз-рез, из-водити, из-вор, под-метнути итд.
Али ако се граница између саставних делова сложеница не распознаје, онда се и оне растављају као просте речи: ра-зумети, о-бући, о-тети, у-зети.
Белешка. — Ако треба растављати полусложенице на оном месту где су спојене цртицом, цртица се ставља и на крају првог и на почетку идућег ретка:
|
Шар- |
Смаил- |
Иванић- |
Било- |
III Писање великих слова
uredi8. — a) Великим почетним словом пишу се лична имена и презимена, као и атрибути и надимци који улазе у састав тих имена или који се место њих употребљавају:
Марко, Иван, Стана, Јелица, Петровић, Вук Стефановић Караџић, Људевит Гај, Ђура Јакшић, Силвије Страхимир Крањчевић, Ватрослав Јагић, Никола Тесла, Јован Цвијић, Антун Густав Матош, Људевит Посавски, Душан Силни, Петар Велики, Хајдук Вељко, Јосип Броз Тито, Јован Јовановић Змај, Фрањо Огулинац Сељо, Змај Огњени Вук, Хаџи Ђера, Плиније Млађи, Дима Отац, Стари, Сељо, Змај.
b) Прави атрибути уз властита имена и презимена, тј. придеви који се употребљавају за ближе одређивање и именице које значе титулу, звање, занимање или врсту пишу се малим словом:
Црнковић млађи, Марковић отац, хаџи Тома, Смаил-ага Ченгић, Омер-паша Латас, мајстор Адам, мајор Антић, кнез Данило, краљ Томислав, поп Мате, село Бистрица.
c) Називи појединих изума добивени према именима оних што су их изумели нису више властите, већ заједничке именице, па се не пишу великим, већ малим почетним словима: волт (мера): Волта (име), рендген (справа): Рентген (име), ампер (мера): Ампер (име), шкода (топ): Шкода (име).
9. — a) Имена богова многобожачких вера властите су именице и зато се, дакако, пишу великим почетним словом:
Посејдон, Јупитер, Марс, Перун, Весна, Аполон, Дијана.
b) Именице: бог, богиња и божица, алах и јехова, као заједничке, пишу се малим словима. Једино када се нека од њих употреби за означавање одређеног лица, пише се великим почетним словом, као у примеру: Рече Богу Михаил архангел.
10. — a) Великим почетним словом пишу се и посебна имена појединих животиња, грађевина и предмета:
Брундо (медвед), Ждралин, Шарац и Јабучило (коњи), Хектор (пас), Јаблан (бик), Ластавица (чамац), Галеб (лађа), Веоградска тврђава, Савски мост, Вакуфски небодер, Омладинска пруга, Сахат-кула у Сарајеву.
b) Имена пак која се дају животињама према боји или некој другој особини нису властите именице, већ заједничке. А такви су и називи који се не односе на један одређени, већ на било који објекат, па се сви они пишу малим словима: вранац, мркаљ, сивоња, шаров, блекна, мост на Купи (ма који), у сваком њихову граду има сахат-кула.
c) Малим словима се, дакако, пишу и сва остала заједничка имена животиња, биља и лекова: вук, коњ, крава, пас, овца, буква, храст, јабука, бресква, љубичица, иванчица, лепа ката, аспирин, аспихин, кинин, пеницилин. Ипак је уобичајено да се прва реч њихових латиничких назива, који се често употребљавају у науци, пише великим словом: Lupus (вук), Felis leo (лав), Pirus malus (јабука), Viola odorata (љубичица).