Pravila Devetog pomesnog sabora

PRAVILA SVETOG KONSTANTINOPOLjSKOG (DVOKRATNOG) SABORA

KOJI JE ODRŽAN U HRAMU SVETIH APOSTOLA

1. pravilo: Osnivanje manastira, koje je toliko poštovana i časna stvar, i koju su blaženi i sveti Oci naši od davnina predivno utvrdili, danas se, kako vidimo, slabo razume i shvata. Jer neki daju ime manastira svojim imanjima i posedima, i tvrde da to Bogu namenjuju, a kasnije sebe upisuju kao vlasnike toga što su darovali, i kazuju da Bogu samo naziv posvećuju. Takvi niti se srame da posle učinjenog dara sebi prisvajaju vlast, kakvu im pre niko nije branio da uživaju. I sve ovo se toliko izopačilo, da oni isti koji darivaše, kasnije javno prodaju mnogo od onoga što su darivali, izazivajući time strah i ogorčenje kod onih koji sve to vide. I ne samo što neće ni da se pokaju za to što prisvajaju sebi vlast nad onim što je već jednom Bogu prineto, nego tu vlast bez bilo kakve bojazni i drugima predaju. Zbog toga, sveti Sabor naređuje: da niko ne sme osnivati manastire bez znanja i dozvole episkopa. I samo kada episkop pristane i da dozvolu, i pošto se izvrši propisana molitva (kao što je odavno bogoljubivo ustanovljeno), neka se manastir osniva, a sam manastir i sve što mu pripada, neka se upiše u knjigu, i neka se to preda u episkopsku arhivu. Ni na koji način onaj koji je darivao ne sme, bez znanja episkopa, postaviti za igumana sebe ili drugoga umesto sebe. Jer, ako onaj koji drugom čoveku nešto ustupi, ne može više biti gospodar toga, zar će onaj moći, koji Bogu nešto nameni i prinese, dopustiti sebi da opet prisvaja vlast nad tim?

2. pravilo: Pošto se neki prikazuju da žive monaškim životom, a zapravo ne zbog toga da služe Bogu čistim srcem, nego da bi kroz monaštvo zadobili slavu blagočestivosti i da lakše mogu ostvariti neke svoje želje (jer oni, samo što su im vlasi postrižene, nastavljaju da žive po svojim kućama i ne drže se nikakvih monaških zaveta), to sveti Sabor naređuje: da se niko ne može udostojiti monaškog čina ako nije prisutan onaj koji će takvog imati da primi kao poslušnika, te imati nad njim imati staranje o duševnom spasenju; i to neka je čovek bogoljubiv, među starijim u manastiru, sposoban da spase dušu koja se Bogu Privodi. Nađe li se koji, da je nekoga postrigao bez prisustva igumana, koji će imati da ga primi kao poslušnika, takav neka bude svrgnut jer je postupio protiv pravila i ruši monaške propise; a onaj koji je nepravilno i protivno redu postrižen, neka se preda na poslušanje u onaj manastir u koji ga odredi nadležni episkop. Nerazumna i nesmotrena postriženja ponižavaju monaški čin, i dovode do toga da se huli ime Hristovo.

3. pravilo: Prosuđeno je da se ima otkloniti još jedno zlo koje se često dešava, a na koje se, zbog nemarnosti i bezbrižnosti, ne obraća dovoljno pažnje. Ako, dakle, neki nastojatelj manastira ne bude hteo da sa najvećom marljivošću traži monahe koji su mu potčinjeni, onda kada ovi odu, ili ih ne primi, kada ih nađu, i ne uzme na sebe obavezu da ih na pravi način ponovo povrati istinskom monaškom životu, sveti Sabor naređuje: da se takvi podvrgnu odlučenju, jer ako onaj, koji vodi nerazumnu životinju, zanemari stado i ostane nekažnjen, kako onda ne podvrgnuti kazni zbog drskosti onoga koji je na sebe primio pastirsku dužnost nad stadom Hristovim, i svojom lenjošću i neradom ne vodi računa o njihovom spasenju?

4. pravilo: Na mnogo je načina nečastivi nastojao da navede sramotu na monaški čin, i najpogodniju priliku za to našao je u vreme jeresi koja je nastala. Jer, ugnjetavani od te jeresi, monasi su morali ostavljati svoje manastire i prelaziti u druge, a ponekad i u kuće laika. Ali, što su tada radi blagočešća činili monasi, i zbog čega su naročito bili uvažavani, docnije je preraslo u nerazumni običaj i stavilo ih je na ruglo. Jer, eto, i sada kada je blagočešće utvrđeno i slobodno, i kada se Crkva oslobodila od sablazni, neki ipak izlaze iz svojih manastira, i poput neke bujice idu sad tamo, sad ovamo, ispunjavajući manastire (obitelji manastira) raznim neuputnostima, prouzrokujući velike nerede i ponižavajući uzvišeno poslušanje. Da bi se prekratilo to njihovo nepokorno stremljenje, sveti Sabor naređuje: da ako neki monah pobegne iz svog manastira, i preseli se u drugi (manastir), ili se nastani u neku svetovnu kuću, takav mora biti odlučen zajedno sa onim koji ga je primio, sve dotle dok taj, koji je pobegao, ne bude ponovo u svom manastiru iz koga je utekao. Ako je u ostalom episkop osvedočen o pobožnosti i čistoti življenja nekih monaha, pak htedne da ih premesti u drugi manastir radi njegovog utvrđenja, ili nađe za shodno da ih pošalje i u neki svetovni dom radi spasenja onih koji u njemu žive, ili prosudi da ih nastani na neko drugo mesto, u tom slučaju ne potpadaju osudi ni oni koji ih primaju, niti sami monasi.

5. pravilo: Smatramo da nepromišljena i neispitana uklanjanja od sveta mnogo smetaju dobrom monaškom životu. Jer neki, sasvim nesmotreno, sebe odvlače u monaški život, pak zanemarivši strogost i trud podvižništva, posle se ponovo vraćaju plotskom i slastoljubivom životu. Zbog toga, sveti Sabor naređuje: da ne treba udostojiti monaštva nikoga dok ne bude tri godine iskušenik, i ne pokaže se da je dostojan takvog života; i ujedno Sabor nalaže: da se na ovaj način ovo mora strogo paziti, osim slučaja, ako naiđe neka teška bolest koja primorava da se skrati vreme iskušeništva, ili pak, kako je čovek pobožan, koji je i u odelu svetovnjaka živeo monaškim životom, jer radi potpunog iskušeništva takvog čoveka dovoljno je i šest meseci. A koji postupi protiv ovog pravila: iguman, pošto bude lišen svog položaja jer je narušio red, neka mu bude za kaznu to što će biti stavljen u položaj potčinjenoga, a dotični monah neka se premesti u drugi manastir, gde se u tačnosti čuva monaški poredak.

6. pravilo: Monasi ne mogu imati ništa svoga, nego sve njihovo mora biti ustupljeno manastiru. Jer, blaženi Luka kaže o onima koji veruju u Hrista, i koji služe primerom monaške ustanove, da ni jedan nije tvrdio za imanje svoje da je njegovo, nego im je sve bilo zajedničko (pogl. Dela ap. 4, 32). Prema tome, koji žele da stupe u monaštvo, daje im se sloboda da pre toga raspodele svoj imetak, i da ga ustupe onim osobama kojima to žele, samo ako su zakonom priznate jer, pošto stupe u monaštvo, tada manastir postaje vlasnik svega; niti je pak njima dopušteno da upravljaju ili nekako raspodeljuju (imetkom). Nađe li se ko da je za sebe zadržao nekakav posed, koji je morao ustupiti manastiru, i da je savladan lakomstvom, iguman ili episkop neka mu taj posed oduzmu, pak neka ga pred mnogima proda i podeli među sirotinjom i onima koji trebaju pomoć. Koji pak smisli, kao onaj nekadašnji Ananija, da utaji nekakav posed, sveti Sabor naređuje: da se ima urazumiti propisanom kaznom. Po sebi se razume, da sveti Sabor smatra sve ono, što ustanovljuje po pitanju monaha, da to isto mora važiti i u pogledu monahinja.

7. pravilo: Primećujemo da mnoge episkopije opadaju, i da im preti opasnost od toga da budu potpuno ugašene zbog toga što njihovi predstojatelji sve svoje staranje i nastojanje ulažu u podizanje novih manastira, pak potkopavajući episkopije, i smišljajući kako da za sebe prisvoje prihode manastira, o tome se samo brinu da se manastiri što više umnože. Zbog toga sveti Sabor naređuje: da nikakav episkop ne sme podizati svoj novi, osobni manastir a na štetu svoje episkopije. Koji se zatekne da se na to usudio, neka se podvrgne odgovarajućoj kazni; ono pak, što je on iznova podigao, pošto po samoj osnovi ne može biti priznato za manastir, neka pređe u svojinu episkopije. Jer ništa od onog što protiv zakona i reda biva, ne sme biti na uštrb onoga što je ustanovljeno pravilima.

8. pravilo: Božanstveno i svešteno pravilo svetih Apostola smatra samoubicama one koji sebe kastriraju, i svrgava ih ako su sveštenici, a ako nisu, zabranjuje im da stupaju u sveštenstvo. Iz toga jasno proističe da ako je samoubica onaj koji sebe kastrira, tada je ubica onaj koji kastrira drugoga, jer može se sasvim opravdano tako i nazvati jer vređa, (povređuje) tvorevinu. Zbog toga sveti Sabor naređuje: da ako se neki episkop ili sveštenik ili đakon zatekne da je nekoga kastrirao, bilo svojom rukom, bilo njegovim nalogom, takvi moraju podleći svrgnuću. A ako je reč o laiku, neka se odluči. Od ovoga se odstupa ako se utvrdi da je bila reč o nekoj bolesti koja primorava da se bolesnik podvrgne operaciji. Jer, kao što prvo pravilo Nikejskog sabora ne kažnjava one koji su se u bolesti podvrgli hirurškom zahvatu zbog bolesti, tako i mi ne osuđujemo sveštenike koji nalože da se neki bolesnici podvrgnu operaciji, niti okrivljujemo laike koji su u bolesti, svojom rukom, sami sebe kastrirali, pošto se takav postupak smatra lekom protiv bolesti, a ne zaverom protiv tvorevine ili izrugivanjem.

9. pravilo: Pošto apostolsko i božanstveno pravilo podvrgava svrgnuću sveštenike koji se usuđuju da tuku vernike kada ovi nešto pogreše, ili nevernike kada se nečemu zlobno usprotive, to neki čineći to kako bi najlakše zadovoljili svoj gnev, izvrću apostolske naredbe i odnose ovo samo k onima koji svojom rukom tuku, mada niti pravilo takvo šta napominje, niti se po zdravom smislu ovo na ovaj način može razumeti. Jer bi zaista bilo neskladno i veoma neuputno svrgnuti nekoga zbog toga što je on sa tri ili četiri udarca svojom rukom nekoga udario, a sa druge strane ostaviti bez kazne onoga koji je po nekoj vlasti naredio da se pretuče neko od strane nekih drugih ljudi, te dovodi svoju osvetu do svireposti, pa neretko i do smrti. Zbog toga, pošto se onim pravilom kažnjava svako bijenje, to isto i mi ustanovljujemo. Jer treba da sveštenik Božji upućuje onoga koji se ne vlada kako treba poukama i opomenama, a ponekad i crkvenim kaznama, ali nikako bičevanjem ili nekim drugim udarcima po njegovom telu. Ima li pak takvih koji nikako ne žele da se pokore kroz crkvene kazne, niko ne sprečava da se takvi predaju građanskom sudu; jer i 5. pravilo Antiohijskog sabora naređuje da oni koji stvaraju bune u Crkvi, imaju se dovesti u red uz pomoć svetovne vlasti.

10. pravilo: Koji sebe predaju strastima, ne samo što se posle ne boje kazne koja je ustanovljena svetim pravilima, nego se čak usudiše i da ih vređaju, jer izopačuju sveta pravila, i da zadovolje svoje strasti, tumače ih po svojoj volji, tako da u strasnom zanosu, po rečima (svetog) Grigorija Bogoslova, ne samo što se zlo kod njih ne pokazuje zaslužnim osude, nego smatraju da je to čak i nešto pohvalno, postoji apostolsko pravilo koje kaže: „sasud koji je posvećen, bio on zlatan ili srebrn, ili tkanina, neka to niko ne uzima za domaću upotrebu jer je to bezakonito delo; a ako se neko zatekne u tome, neka bude kažnjen odlučenjem“. Navodeći ovo za opravdanje svojih nedela, oni kažu da ne treba smatrati da su zaslužni svrgnuća oni koji časni pokrivač svete Trpeze pretvore u deo svoje odeće, pa čak ni one, koji sveti Putir ili Diskos ili neku drugu sasudu uzimaju za svoje potrebe, ili ih oskrnavljuju jer, kako kažu, pravilo naređuje da oni koji se u tome zateknu moraju podleći odlučenju a ne i svrgnuću. Ima li takvoga koji će podneti takvo bezakonje? Pravilo podvrgava odlučenju one koji tek samo uzmu na upotrebu osvećenu stvar, a ne koji ih sa svim otimanjem prisvajaju za sebe; međutim, ovi oslobađaju od svrgnuća i one koji grabe i svetogrdno kradu svetinju, i smatraju da ne podležu svrgnuću oni koji časne Diskose ili svete Putire upotrebljavaju po svojoj volji za obično posuđe; mada je to javno skrnavljenje, i očito je da svaki koji to radi, potpada ne samo svrgnuću nego pada i u najveće bezakonje. Zbog toga sveti Sabor naređuje: da potpunom svrgnuću moraju biti predati oni koji zbog svoje koristi ponesu, ili na neki drugi način zloupotrebe sveti Putir, Diskos, Kašičicu, časni Prekrivač, Vozduh ili bilo šta drugo od sveštenih sasuda ili odeždi koje su u oltaru. Jer, ovo se zove oskrnaviti, a ono pokrasti (porobiti) svetinju. I kao što pravilo podvrgava odlučenju one, koji za sebe ili za druge uzimaju sasude ili odežde koje služe van oltara, isto tako i mi takve odlučujemo; a one koji to ukradu, podvrgavamo osudi kao one koji kradu svetinju.

11. pravilo: Božanstvena i sveta pravila podvrgavaju svrgnuću sveštenike ili đakone koji se bave nekim svetovnim poslovima ili službama ili tzv. nadziranjem u kućama svetovnih vlasti. Potvrđujući ovo, i mi ustanovljujemo i u pogledu ostalih koji su uvršteni u klir: ako neki od njih pristupi nekoj svetovnoj službi, ili se prihvati pomenutog nadzora u kućama, takav se mora isključiti iz klira, jer iskazanoj i najpouzdanijoj reči Hrista Boga našega, niko ne može služiti dva gospodara (pogl. Mt. 6,24).

12. pravilo: Kao što pravilo Šestog Vaseljenskog sabora podvrgava svrgnuću one klirike koji obavljaju službu, ili krštavaju u molitvenim hramovima koji se nalaze u kućama, bez dopuštenja episkopa, to isto ustanovljujemo i mi. Jer, kad sveta Crkva pravo upravlja, i brani reč istine, i čuva i poučava časnom vladanju, bilo bi nepristojno i neblagočestivo dopustiti da oni, koji žele živeti bez nadzora i poslušnosti, uvlačeći se u kuće, ruše dobar red Crkve i ispunjavaju je mnogim zabunama i sablažnjenjima. I zato, sada sveti i Bogom pomognuti Sabor, saglašavajući se sa svetim (Šestim) Vaseljenskim saborom, ustanovljuje: da se imaju svaki put naročito odrediti oni koji će obavljati službu (bogoslužiti) u hramovima koji se nalaze u kućama, Ko će bogoslužiti, to neka odredi nadležni episkop. A koji, mimo ovih pravila, odu u kuću i tamo bogosluže, neka budu svrgnuti; oni koji su u zajednici sa takvima, neka podlegnu odlučenju.

13. pravilo: Pošto je nečastivi posejao seme jeretičkog kukolja, pa videći da se taj kukolj mačem Duha u korenu uništava, krenuo je sada drugim putem, tj. putem prevare i nastoji da bezumljem raskolnika raspolovi telo Hristovo. Sveti Sabor, da bi na samom početku uništio ova nastojanja, naređuje: da ako u buduće neki sveštenik ili đakon okrivi svoga episkopa zbog nekih prestupa, pre nego što je to saborno razmotreno i ispitano, i pre nego što je protiv istoga izrečena konačna odluka, te se usudi prekinuti zajednicu s njim, i ne bude po predanju Crkve, spominjao njegovo ime na svetim molitvama i Liturgiji, takvi moraju podleći svrgnuću i lišiti se svake svešteničke vlasti. Jer, koji je postavljen u činu sveštenika i prisvaja sebi sud mitropolita, i pre suda okrivi sam po sebi svog oca i episkopa, takav nije dostojan ni časti niti imena sveštenika. A koji stanu uz takvoga, ako imaju svešteni čin, neka i oni budu lišeni časti; ako su monasi ili laici, neka se u potpunosti odluče od Crkve, dok ne prekinu vezu sa raskolnicima i ne vrate se svome episkopu.

14. pravilo: Ako neki episkop, opravdavajući se nekim prestupom svoga mitropolita, i pre nego što je sabor razmotrio to pitanje, prekine zajednicu sa njim, i ne bude po običaju pominjao njegovo ime na božanstvenom tajnodejstviju (Liturgiji), sveti Sabor naređuje: da takav episkop mora biti smenjen, ako se samo dokaže da je odstupio od svoga mitropolita i proizveo raskol. Jer treba da svako zna svoje granice; niti sveštenik sme prezirati svoga episkopa, niti episkop svoga mitropolita.

15. pravilo: Ono što je određeno u pogledu sveštenika, episkopa i mitropolita, to još više mora imati značaja u pogledu patrijarha. Prema tome, sveštenik, episkop ili mitropolit, koji se usudi da prekine zajednicu sa svojim patrijarhom, i ne bude, kao što je naređeno i ustanovljeno, spominjao njegovo ime na svetoj Liturgiji, nego pre saborne odluke i njegovog konačnog suda, načini raskol, u pogledu takvog ovaj sveti Sabor naređuje: da takav sasvim bude isključen iz sveštenstva, smo ako se dokaže takav njegov bezakoniti postupak. U ostalom, ovo se naređuje i potvrđuje u pogledu onih, koji samo pod izgovorom nekih prestupa odstupaju od svojih predstojnika i čine raskol, te ruše jedinstvo Crkve. Jer oni, koji se odeljuju od zajednice sa svojim predstojateljem zbog neke jeresi koja je od svetog Sabora ili Otaca osuđena, tj. kada on javno propoveda jeres i otvoreno uči u crkvi to zlo, takvi ne samo što neće podleći kanonskoj osudi za to što su pre sabornog rešenja otišli od takvog episkopa, nego će, na protiv, biti zaslužni časti koja pristaje pravoslavnima, pošto oni nisu osudili episkope nego pseudo-episkope i pseudo-učitelje, niti su raskolom narušili jedinstvo Crkve, nego, na protiv, pohitali su da Crkvu oslobode raskola i deoba.

16. pravilo: Zbog različitih rasprava i zabuna koje se dešavaju u Crkvi, neophodno je ustanoviti i ovo: da se ni pod koji način ne postavlja episkop u onoj crkvi čiji je predstojatelj još uvek živ i još je u svojoj časti, osim slučaja da je on sam, dobrovoljno, podneo ostavku na episkopstvo. Ali i tada je potrebno najpre do kraja sprovesti kanonsko preispitivanje razloga zbog koga dotični želi da se ukloni od episkopstva, i tek ako on bude smenjen, neka se drugi postavi na njegovo mesto episkopa. Ako neki episkop, ostajući u svojoj časti, ne želi da podnese ostavku, a ne želi ni da vodi brigu o svome narodu, nego se skloni iz svoje episkopije, i preko šest meseci neka ostane u nekom drugom mestu, a tamo nije zadržan ni carskim nalogom, niti ima da izvrši nekakvu obavezu koja mu je data od strane patrijarha, niti ga je sprečila bolest zbog koje ne može da se vrati, takav, ako nije bio sprečen ni jednim od spomenutih razloga, a ipak se udaljio od svoje episkopije i bio pomenuto vreme izvan nje, takav mora biti lišen i časti i dostojanstva jednog episkopa. Dakle, u pogledu onoga koji je zapustio stado koje mu je povereno, i proveo pola godine u nekom drugom mestu, sveti Sabor naređuje: da se ima sasvim lišiti arhijerejstva na koje je postavljen, i na njegovu episkopiju neka se postavi drugi episkop.

17. pravilo: Starajući se o dobrom redu u Crkvi, smatramo da je neophodno ustanoviti i sledeće: u buduće, nikakav laik, niti monah ne može biti uzveden na episkopsko dostojanstvo pre nego što dotični ne bude ispitan od strane episkopa i tek onda neka bude rukopoložen. Jer ako su do sada pojedini od laika ili monaha, iz nužde, bili postavljani na episkopsko dostojanstvo, i bili su izvrsni u vrlinama i visoko su podigli svoje crkve, ipak, ne smatrajući nikako kao zakon Crkve ono što se retko dešava, naređujemo: da u buduće takvo šta više ne biva, nego da onaj, koji treba da bude rukopoložen, prođe kroz sve stepene sveštenstva, i na svakom od tih stepena provede odgovarajuće vreme koje je određeno zakonom.

Izvori

• Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik, 2003.
• Ovaj članak ili jedan njegov deo je preuzet sa sajta svetosavlje.org. Dozvola se može videti ovde.