Poljubac
Daleko tamo, čak na kraju sveta,
Bejahu dvori iz prastarih leta.
Ko ih je zidô i u koje vreme,
To ne zna niko, a stene su neme.
I stub do stuba, do kubeta kube,
Holo se dižu i pod nebom gube.
A gavran jedan, kô zloslutnik kleti,
Kraj dvorskih vrata skakuće i leti...
Al' dvori ovi behu puni čini,
Da mame ljude sa puteva nji'ni.
A znate zašto? Jer je ovde bila
Carica silna sviju gorskih vila.
Ni krin, ni ruža, ni ostalo cveće,
Nikada njojzi ravno biti neće.
Al' zalud čari i lepota njena,
Kad joj je srce kao hladna stena...
I mnogi putnik, što se svetom vije
I amo dođe, vraćao se nije.
Šta je s njim bilo, pričalo se razno,
Al' pravu tajnu niko nije saznô...
Što graknu gavran pored dvora stari?
Čuo je topot, što tišinu kvari.
A malo zatim sa umorna hata
Odskoči vitez i kucnu na vrata.
Al' čudan vitez! U oklopu ceo,
A pogled seva osvetan i smeo.
Izgled mu besan, a pokreti holi,
A desnom rukom mač je držô goli.
Škripnuše vrata i on u dvor kroči,
Al' zbunjen zasta i protrlja oči.
Uzdahnu muklo, pa se onda trže,
I stište grudi i mač baci brže...
A pred njim prestô, što tri carstva vredi,
I divna moma na prestolu sedi.
Il' nije moma, što mu pogled sreta,
Ono je miris iz najlepšeg cveta.
Dva plava oka kô dva majska dana,
A usne rujne kao zora rana;
Ponoćni veo to su kose njene,
A lice nežno kô od morske pene...
I dok je pred njom on zanesen snivô,
Od jednom ona nasmeja se živo:
„O, znadem", reče „šta ti srce žudi,
Al' zalud, momče, i nada i trudi!"
On ćuti, gleda, i tma misli leti, —
„Ja brata tražim", najposle se seti.
A ona tada u smejanju mnogom
„Eto ga", reče i pokaza nogom.
I vitez jeknu, i u gorkom plaču,
Poleti odmah svom bačenom maču,
A s mačem pred nju. Jer kraj lepe vile
Tu puno zmija viju se i mile.
„Brata mi vrati!" I glas ovih reči
Ko tutanj groma po dvorani ječi.
A ona ćuti, al' ga nežno gleda
I gnev mu topi kô žar grudu leda.
Sad opet poče uz osmejak mio:
„Ja nisam kriva, sam je krivac bio:
Jer ta se sudba na tom svakom steče,
Kog srce svara, te mi ljubav reče."
I vitez opet sve uguši bole,
I oštri mač je opet vrgô dole;
I njojzi priđe, a jedna od zmija
Zalud se piskom oko njega svija.
On njojzi priđe, i u besu pravu
Zagrli snažno njenu lepu glavu;
I s puno strasti, što ga tako plene,
Poljubi slatko rujne usne njene.
I zbi se čudo: toga istog trena
U nežno srce izmeni se stena;
I vitez začu vilin šapat meki:
„Ljubi me, ljubi, tvoja sam na veki!"
A to kad reče, od tih zmija hudi'
Kô nekad opet postadoše ljudi;
I retka radost sakri prošle dane,
I laka pesma jeknu na sve strane...
U dobu snova u detinjstvu čilom,
Ja sam se poznô s ovom čudnom vilom.
Pa il' je bilo, il' sam i to snio,
Na svadbi njenoj ja sam posle bio.
