Početak grečeske knjige

Početak grečeske knjige
Pisac: Dositej Obradović
Život i priključenija

Na[h]ođaše se u to doba u Čakovu neki starac Dima, Grk. Nikad doveka jutrenja, večernja i sve što se god u crkvi posluje ne bi moglo bez njega biti; mlogo bi puta čredni pop bez nikakva praznika samo njemu za [h]atar morao u crkvu doći. Studen, vrućina, blato, kiša, ništa to nije moglo njega zaustaviti da se on ne nađe u vreme pravila; i više puta, pre pravila i pre nego bi se crkva otvorila, pred crkovni vrati stalo bi ga vika, i ljuto bi grčki psovao i ružio popove što zakašnjavaju. Ove sam reči grčke najpre naučio, često od njega čujući: „Katarameni papades pu katonde metismeni.” Čini mi se da bi se svi parosi čakovački u ono doba više njegovoj smrti obradovali bili, nego da im je koji najbogatiji obrknez umro; tako im je bio dodijao i haka došao. „Blagoslovi, duše”, „Svete tihi”, „Spodobi, gospodi”, i „Ninje otpuštaješi, to bi sve on čitao grčki; ako li bi se slučilo da mu to koji put protopop ili koji drugi pop otme, otišao bi srdit iz crkve, kao da nije u njojzi nikakve molitve bilo. On, zaisto, kad ne bi se nadao da će, ako ništa, barem „Nin apoliis ton dulon su despota“ na večernji očitati, ne bi nikada na nju došao. Ovoga, dakle, starca Dimu, svaki dan slušajući, malo pomalo previkle su mi uši k grčkom čitanju. Moje od detinjstva prirodno ljubopitstvo k svemu onomu što ne znam počelo me je kao podbocavati da mi je naučiti grčki.

Eto ti srećom, iliti mojom nesrećom, (kako će se nama[h] viditi), čujem jedanput da je Grkom došao jedan daskal da im uči decu. Ja ti nama[h] sutradan metnem moj katihisis na gredu, pak ti se pomešam među grčku decu, pak ti odem k grčkom daskalu učiti grčki. Moga tetka Nikole nije tada bilo doma, a moja teta Marica ništa se nije mešala u moju nauku; njojzi je samo milo bilo da ja idem u školu, bilo u koju bilo. A meni se učinilo da sam taj dan u božjem raju bio! Kao da je duša moja pre mnogo hiljada godina u kom P[i]tagorevu učeniku bila i kao da je znala jedanput zlatni i slatki Sokratov i Omirov jezik, pak kao da ga je bila, po napitku vode zaboravljenja, zaboravila, pak istom ujedanput opet kao da se je s medotočnom sladošćom njegovom sastala i s gorećim srcem i dušom počela ga učiti. Tako je meni bilo gledajući grčka slova i izgovarajući „alfa, vita, gama, delta, epsilon“ i pročaja. Kako je jednoj mladoj i milostivoj materi, koja ima prvorodno čado svoje pri sisi, kad otide gdi u komšiluk na čast, uspavano u kolevci milo čado ostavivši, i kad se vrati, noseći pune prsi nektara človečeskog života, i nađe mili plod utrobe svoje gdi plače i tuži za sisom, uzima čado svoje k maternjim nedram, milo grli, slatko ljubi i sisu mu daje — tako je meni bilo kad sam prvi put k slovam dobrodeteljnoga Sokrata došao. O, dan radosti neiskazane i blaženstva neizrečenog! I, zaisto, takova i tolika moja radost budući, morala je kratka biti. Mislio bi[h] u sebi, kad jošt’ grčki naučim, ko će biti učeniji od mene! Ležući u postelju, sve mi je u usti bilo „alfa, vita, gama, delta, epsilon“. Spavajući sanjalo mi se ne samo kao da grčki savršeno čitam i tanje i lepše nego starac Dima izgovaram, nego jošte kao da sam i u grčke [h]aljine i široke dimlije obučen; probudivši se, tolmačio sam moj san na dobro. Istom, spremajući se da pođem k mom daskalu, al’ eto ti dva velika đaka iz moje stare škole uđoše u kuću govoreći da moj prežnji magister zakteva sa mnom razgovoriti se, i da nama[h] pođem ne kasneći niti odlažući, jer, inače, njima je naloženo da, ako nužda bude, silu upotrebe. Moj običaj nije bio silom ni s pratnjom veliki[h] đaka u školu ići; ovo je običaj bio mog mlađeg brata Luke da ga svakog ponedeljnika dvojica il’ doteraju u školu ili dovuku. Nije mi najbolje bilo i počelo mi je srce na zlo slutiti; no, s druge strane, ne obličujući me moja savest da sam što zlo učinio, niti znajući šta ću od sveg tog posla misliti, uzmem moj katihisis, otarem ga od praha, pođem i dođem u moju staru školu. Moj magister, kao nasmejavajući se, pita me gdi sam juče bio, pridodavši da je on nešto načuo, no da bi rad, za veće uverenije, od mene o svemu izvestiti se Ja vidim da mu smej ne ide od srca i da u njemu imade nešto usiljena i lukava; no sa svim tim, poznavajući moju nevinost i ne videći ništa česa bi se plašiti mogao, dam sebi drznovenije i, i sam nasmijavajući se, kažem svu istinu. A on meni: „Da znaš, Dimitrije, da ljudi mladi koji starije nad sobom imadu, iz svoje glave ništa ne valja da počinju ni da preduzimlju; ako li kad po nesreći u takovo iskušenije upadnu, valja im dati poznati da im neće posao na dobro izići. Dakle, da savršeno upamtiš koliko istinu mojih reči, toliko i kad si počeo grčki učiti, to će biti sad moja starost.” Ovo izrekavši, istom vikne: „Položi!” Ova bi mu gorka i čemerna formula bila kad bi zapovedio koga povaliti. Mene — položi? O, položili ga u nosila! Mene bojažljiva i strašljiva koji, kad bi[h] za kog drugog ovo grozno izrečenije čuo, užasnuo bi[h] se kao da grom blizu mene padne, uzdrktao bi[h] kao da me groznica trese. Ščepaše ti me četvorica, povališe ti me i protegoše na klupu. Držeći me tako protegnuta kao volovsku kožu, jedni za ruke i za glavu, a drugi za noge, stade lupnja dvostruke kamdžije po goloj koži. Jednim slovom, da zadugo ne zaglušam, odvali mi jednu duzinu udaraca tako goreći[h] da usijato gvožđe ne bi moglo gore žeći. Ova ceremonija takvu je silu na meni imala, da sam prokleo starca Dimu, grčkog daskala, i san s dimlijama; nit’ znam šta se je od daskala posle toga slučilo, jer nit’ sam ga već vidio ni za njega čuo. Na nekoliko godina posle ovoga priključenija jedva se je u mom srcu, po drugi put, želja Omirova jezika probudila, te ti istom ujedanput pređem iz Srema u Dalmaciju, iz Dalmacije u Korf, iz Korfa u Moreju, iz Moreje u Svetu Goru, a iz Svete Gore u Smirnu. Strašno i silno lekarstvo od samovoljice; ne sovetujem roditelje i starije da ga upotrebljavaju, razve u krajnjej nuždi; koje, da je hoteo i moj tetak upotrebiti, može biti da ja ne bi[h] ostao nepokolebim u mom namereniju da se hoću te [h]oću popustinjičiti.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.