Poslovi s Rusima

Poslovi s Rusima
Pisac: Matija Nenadović
Dnevnik Matije Nenadovića

Dekembra 15. dne 1814. god. dođem u Vjenu po drugi red s prošenijem iz Zemuna, odakle sam 9. dekembra pošao. 16. dekembra javim se g. Nedobi i predam jemu pismo od naroda s pečati poslato i objasnim usmeno, kakovo je sada stradanije u Srbiji i pročaja.

17. dekembra rano u 8 sati odem g. Nedobi i sve mu po redu prostranije izjavim: da sam doneo polnomoščije i pečate vojvodske, da možemo po sovetu nji̓ovom pisma praviti i pečate gde potrebito bude udariti u ime celog naroda srpskog ob ono pol Savi. Taj čas odem s Nedobom grafu [Jovanu] Kapodistriji u kancelariju. Po običnom pokloneniji, kažem: da je narod srpski sada u krajnjej pogibeli i da Turci seku, vešaju, na kolje nabijaju, robe i haraju i proče, tako da je narod prinuđen bio i po drugi red, obače poslednji, poslati me s polnomoščijem i pečati da mogu prositi milosti najpre u imperatora rosijskog kao u pokrovitelja, a posle u sviju hristijanski̓ careva i sajuznika; zato ot Jego Sijateljstva soveta prosim. Graf sovetuje i za dobro nalazi da svima carevima prošenija popravimo, i da budu gotova. Za ruskog imperatora da prosim audijenciju preko Bulgakova, i ne bude li mogao audijenciju ishodatajstvovati, to u crkvi ili na stepeni, kogda imperator Aleksandar iz crkve pođe, da mu se inštancija u ruke predade; i da odem kod njegova sekretara Sturze, da pregledi je li dobra inštancija, koje sam taki učinio i otišao Sturzi, providio je i kazao: „Dobro, dobro! jošte dodajte ovaj punkt: čtobi carevi utoliko milostivi bili narod srpski sa sultanom pomiriti, i čtobi sultan sa Srbima, aki s podajnicima i s platežnicima svojim postupal, a ne aki sa žertvami.” A to je bilo odma i tako načinimo na sva četiri jednako prošenija, tj. austrijskog, prajskog, ruskog i anglijskog. Donešeno prošenije odozdo, koje je u Zemunu

18. dekembra 1814. god. načinjeno, nije shodno video onom opstojatelstvu.

19. dekembra prepiše g. [Dimitrije] Davidović i [Dimitrije] Frušić i odnesemo po treti red g. Nedobi uveče, i tamo ono prošenije i prenoći; i Nedoba povadio iz toga neke glavne punktove, te i̓ on u kancelariju predao, koje će imperator čitati pređe našeg prošenija, i rekne g. Nedoba: da se može jošte na kraće načiniti, i što više na rosijske reči preokrenuti, jerbo će car slađe čitati i pročaja. Savetuje g. Nedoba: da na grafa Neselrodu načinimo prošenije na nemačkom jeziku, i da ga molimo čtobi on nama u Jego Imp. Veličestva audijenciju ishodatajstvovao, i da bi i on svojim uvaženijem kako kod ruskog tako i kod drugi̓ sajuznika za narod srpski milost svoju pokazao i govorio i proče, kako stoji u njegovom predatom pismu.

20. dekembra. Ovo isto pismo odnesemo u kancelariju i predamo g. Bulgakovu, on ga iz kancelarije odnese i predade grofu Neselrodi u velikoj sali. — I dade mi Bulgakov cedulju pod pečatom, i odnesem je Nedobi, koji odma ode Bulgakovu na razgovor. — Kod oca Ćermana ručam, i s njim odem u sekretara Danilovskog preporučiti se; on skazal: delo je vaše u grafa Neselrode, tam̓ pojdite. Danas pisao sam arhimandritu Melentiju, Moleru i Gaji [Nikolajeviću] i javio da sam srećno ovde došao poslovati: i kako sovetuju onako postupamo.

21. dekembra prepisao je g. Frušić i odneo sam Nedobi, vidno i odobrio tj. prošenije na cara; i kazali smo da su isto tako i na druge careve, samo što su imena izmenjata. Kazao mi je Nedoba da odem do Bulgakova, i da mu javim da su sva prošenija gotova.

22. dekembra u 10 sati otišao sam u kancelariju Bulgakovu; on skazal: „Pridi u 12. čas.” Otišao sam u 12. čas, a on skazal: „Dali smo raspisku imperatoru o vašem prišestviji i prošeniji, čto on skažet, vi to uznat budete črez g. Nedobu” i pročaja. Odem odma Nedobi i kažem da sam bio kod Bulgakova i šta mi je rekao. Nedoba kaže: „Dobro, ježeli mnje oni skažut čto nibud, to ja vam ne zakasnju obznanit. No podaždite.”

25. dekembra uveče pitao sam Nedobu ima li kakav odgovor od Bulgakova. Nedoba skazal da nema jošte nikakvoga.

24. dekembra rano oko 9 sati odem Nedobi i pitam: ima li kakav odgovor, — kaže da nema, no da odem kod Bulgakova da ga sam upitam. U 12 sati odem Bulgakovu i pitam: ima li kakav odgovor. On mi skazal: „Poždite, jošte ne prišlo od imperatore.” Ja skazal: „Budemo mi požditi, tokmo imejemo l̓ mi nadeždu dobiti audijenciju u Jego Veličestva, čtobi jemu narodnjeje prošenije vručili.” — Bulgakov: „Konečno budet, no vremja neizvesno.”— ja: „Ježeli vi znajete, čto ne budet audijenciji, to mi gde nibud budem vručit jemu svojeručno pismo.” — Bulgakov: „Budet, budet nesumnjeno.” — Sprošivah: „Davati pročim carem prošenija prežd naželi kod našego imperatora audijenciju imejemo?” Skazal Bulgakov: „Konečno, nadobno davat. Naš car vsja znajet, no vi poskorite davat”; i skazal nam da prošenija budu gotova na sve careve. To veče odem g. Nedobi, i kažem da je obnadeždio da će biti audijencija i kazao nam da pročim dajemo prošenija. Tako isto i Nedoba reče: „Podaj čto skorije, na to naš car čeka”, tj. da damo i drugim vladateljima da oni mogu bolje raditi za nas u soglasiju. Tu je prisustvovao i g. [Lazar] Pavković. Tako smo i počeli i dali grafu Vrbin prošenije za audijenciju kod imperatora austrijskoga. Tako i pročima, kako stoji, svakoga pod svojim imenom na osobitim listovima, sireč: na austrijskog, na prajskog i na anglijskog, o kojima sam svima zapisao kako smo išli i koga dana i kako smo kome predali. Davao sam Stevanu pismo (prošenije) da odnese do g. Sturze da i on providi, no Živković nije hteo, no mi je kazao da mu više prag ne prelazim... i pročaja.

31. dekembra u b sati odem kod g. Nedobe i kažem da smo bili kod austrijskoga Hudelista i da smo mu predali u ruke prošenije koje će on dati grafu Meterniku, i da je kazao g. Hudelist da je se Srpski senat vrlo nepošteno protivu države i protivu samog imperatora vladao; no da oni to ni najmanje srpskom prostom narodu ne pripisuju, i da će on, tj. Hudelist, jošte danas po odlazećem nji̓ovom kuriru u Stambol u ime imperatorovo jelčiji austrijskom pisati da bi sultan, kao njihov prijatelj, zapovedio Turcima da od onakog sa Srbi postupanja prestanu. — Nedoba je kazao: „Pravo i kaže, da su ružno postupali na komšiluku”, i da je dobro što će oni sultanu to preko jelčije dati znati.

1. januara 1815. god. Nisam odlazio g. Nedobi.

2. januara takođe, imajući posla drugima odlaziti.

3. januara rano u 8 sati odem g. Nedobi i kazao mu, kome smo predali prošenija i s kime govorili; zato rekao mi je da odem do u kancelariju do Bulgakova, i da mu kažem da smo sva prošenija ispredavali.

u 10 sati odem u kancelariju, gdi čekam čitav sat, a dođe g. Bulgakov. Skazal jemu: „Vaše Prevashodstvo, mi po sovetu vašemu sva prošenija gdi koje nadležalo razdali smo, no čto nam teper poveljevajete delat? — On: „Horošo, nadobno ždat odgovor.” — Ja: „Skazal austrijski imperator, čto budet audijenciju nam dat, zato nastavlenije prošu”. „Horošo, ja o tom s grafom progovorju, a vi zavtra pridite.”

4. januara u 10 sati odem kod Bulgakova i javim se u kancelariji. On skazal: „Jeto graf Neselroda pošel u imperatora, no vi podaždite i zavtra ob dvanadesetom čase pridite.”

Uveče u 6 časa odem Bulgakovu, da kažem da ujutru doći ne mogu, jerbo moramo kod austrijskoga imperatora biti na audijenciji i ne nađem ga u kancelariji. Odem g. Nedobi i njega ne nađem, vratim se. Posle opet odem g. Nedobi, nađem ga i kažem da sutra moramo biti na audijenciji kod austrijskoga imperatora, zato ga molim da otiđe do Bulgakova i kaže da ne mogu u rečeno vreme kod njega doći; potom Nedobe za sovet pitam, kako ću kod austrijskog govoriti. Kaže: „Govorite da je narod serpski k ovom dvoru bio toliko godina veran i biće i unapredak i pročaja.”

5. januara u 1 sat po poldne odem u kancelariju, gdi Bulgakov dade me odvesti u veliku salu; skazal: „Poždite nemnoško.” Tam sidel pol časa. Pride Bulgakov i u drugu sobu grafu Neselrodi uzove me. Graf taki po mojem pokloneniji začal govorit: „Eto, ja sam bil u gosudarja, ja sve skazal i on sam videl kako serpski narod teper stradajet od Turkov; da, imperator mnogokratno pisal sultanu, čtobi prestal ot takovih mučitelstvij i pročaja; i vas imperator budet zvat k sebe.” — Ja sprosil grafa, čtobi i on od svoje strane kako kod Jego Imp. Veličestva Aleksandra Vserosijskog tako i kod drugi̓ sajuznikov postaralsja o blagodenstviji naroda serpskago. — Graf: „Ja sve to satvorju po sile mojej.” — Ja skazal, čto mi bili na audijenciji kod Jego Veličestva imperatora avstrijskog, čto on skazal da čto bolje možno u tajnosti prebivamo, čto ne bi Turki doznali, i tim u vjašče zlo vergnut. On, graf: „Pravda to, — no vi pročim ne javili, tokmo nam rosijskom, avstrijskom, prajskom i anglijskom, a od tih ne budet sultan razumit. No drugo čto?” Ja: „On govoril, čto on kao dobri prijatelj sultanov budet jemu pisat, čtobi narodu serpskomu oblakšat. No budet li sultan poslušat, ne znaje.” — Graf: „Pravda.” — Ja: „Vaše Sijatelstvo, mi dali prošenija na 4 carja po vašemu nastavleniju; no naša serpska nadežda na Rosiju, pokrovitelja svojego, da i izbavitelj skoro budet, sva: ježeli izbavleni budemo, to Rosiji blagodarit, a ježeli propali i isturčeni ostanem, to Rosiji pripisat budem.” — Graf: „Jeto pravda, vas imperator budet zvat, i vi uznate črez g. Nedobu, kotoroje vremja budet.” — „Prosim Vaše Sijatelstvo, čtobi vi prostrano raskazali Jego Veličestvu kako ninje bedni narod u krajnjej nužde, jošte nikojemu drugomu ruke ne pružajet za izbavlenije prosit, tokmo Rosiji”, i pročaja. Grof: „Nesumeno on vas izbavit.”

6. januara odem g. Nedobi i kažem, da sam bio kod Bulgakova i grofa, i da su kazali da će nas imperator zvati na audijenciju, no v kotoroje vremja, da ćemo preko jego znati. Nedoba: „Do bro, čto oni meni skažut, to ja vam besumeno javlju.”

7. januara opet g. Nedobi, i nema nikakav od— govor. Odem g. Pavkoviću, on malo bolestan. 8. i 9. januara nisam bio.

10. januara rano u 9 sati odem g. Nedobi i momak kaza: „Ne ima gospodina kod kuće, no dođi doveče oko 5 ili b sati.” U 5 sati po poldne odem i nađo̓ drugoga čoveka kod njega, i ne mogo̓ se ni o čem razgovarati. Samo kaza mi g. Nedoba, da ima jedna soba za jednu personu blizu njega.

13. januara išao sam kod g. štatskog titularnog sovetnika Pavkovića, razgovaram se, no dođe jedan oficir, tako odem.

14. januara u 4 časa primili smo pismo iz Zemuna s potpisom Arhimandritovim, Molerovim i pročim na g. Pavkovića i g. Nedobu, Frušića i druge. — Taki po g. Je(vti) pošljem pisma g. Pavkoviću da izruči; Frušiću i Davidoviću ja sam predao. A jego visokorodiju gospodinu štatskomu sovetniku i kavaleru Teodoru Ivanoviču Nedobe, da ja predam. I otišao sam u 5 sati po poldne i ne nađem ga kod kuće; sluga kaže u 7 sati doći će. Ja sluze predal pismo, i kažem, da ću doći u 7 sati na razgovor i tako vratim se. To veče u polak 7 sati odem opet, nađem g. Nedobu, počnemo se prostranije razgovarati za nas srpske deputate — i za neka sopstvena predložena prošenija koja sam vidno kod Bulgakova u kancelariji da je veće povtoreno. (Jevta Čotra dao je prošenije, gdi se kaže da je bio srpski sovetnik i za se prosi, da ga car prizna i nagradi penzijom kao i one u Rusiji srpske begunce, i koje mi je Bulgakov pokazao. Pita me Bulgakov: „Znaš li ti za to?” — Kažem da ne znam.) Na što je govorio (Nedoba), da bi bolje bilo truditi se o opščemu blagu, a to polučiv svaki će učastnik biti, i da je u opščemu blagu polučio i naše sopstveno — za koje smo se narekli deputati. — U to doba dođe momče, preseče nam razgovor, i dade mi ono pismo koje sam malopre njegovu momku bio dao, tj. Melentijevo, Molerovo, Maksimovo, Cukićevo i pročih, da ga odnesem g. Pavkoviću da ga prevede na rosijski i da se dade grofu.

Taj čas — 8 sat — odnesem g. Pavkoviću i kažem mu nalog, koji rekne: „Sve ću učiniti za ljubov roda, i dužnosti carske službe.” Hoteo se i više razgovarati, no dođe jedan, i tako mi je so otpuščenijem rekao: „Zapovedajte sutra doći, te ćemo se što nibud razgovarati.” 15. januara. U 11 sati opet odem Pavkoviću da vidim prevodi li ono pismo koje sam mu sinoć dao, no on skoro svo bijaše preveo. BlagodaRim mu na njegovu trudu, koji je se prošedšu noć bio trudio o našem delu, i kazao mi je da će danas sve načisto biti prepisano, i da će ga g. Nedobi poslati i dalje kuda nadleži.

16. januara odem Pavkoviću g. Lazaru, i pitam je li sveršio pisma. Kaže: „Sveršio sam i g. Nedobi poslao.” Taj čas odem i nađem ga; kaže mi: da je pismo prevedeno, i da ga je dao grofu Kapodistriji, no da ga grof nije imao kad pročitati, nego će večeras pročitati i dati u kancelariju grofu Neselrodi. Pitao sam: valja li s ovim pismom da odem i sam do Bulgakova? Na to Nedoba: „Valja, valja, no otiđi.”

17. januara. Ujutru rano u 8 sati u kancelariju, no g. Bulgakov jošte ne bejaše došao, zato služitelji kažu mi da neće doći do 12 sati, no posle da dođem. U 12 sati odem, no g. Bulgakov bejaše kod grofa Neselrode. Pričekam, iziđe Bulgakov, pokažem mu pismo koje su Srbi iz Zemuna pisali, da Turci nisu ni najmanje svoje jarosti u Serbiji umekšali, no jednako Serblje biju, seku, haraju, robe, i na kolje nabijaju, i da se nji̓ova zloba sve od dan do dan više i više umnožava a ne umaljava, i da su Turci sasvim namerili i ime srpsko da se ne čuje istrebiti; zato prosimo čtobi od imperatora i kakovo nibud rešenije ot Jego Veličestva dobiti. — Na to Bulgakov otiđe u drugu sobu gdi grof stoji i javi mu, iziđe i meni kaže: „Ja sam to sve kazao grofu, i danas jošt grof do imperatora polazi, i sve jemu skazati; što bude ot imperatora to ćete vi črez g. Nedobu izvesno znati. To veče otišao sam g. Nedobi, kazao sam mu da sam bio kod g. Bulgakova i šta je govorio. Na To MI G. Nedoba rekne: „Dođi ujutru rano, i ono pismo koje je na rosijski prevedeno ot grofa Kapodistrije uzmi i Bulgakovu odnesi”.

18. januara. U 7 sati primimo pismo od Gaje Nikolajevića iz Zemuna i odnesem g. Nedobi, njegovo predao mu, a naše pročitam koje glasi: za Karafejzu, da se u Ćupriji-palanci zatvorio sa svojim krdžalijama, i muselima ondešnjega posekao, i hareme odande oterao, i u okolnim nahijama dao sebe proglasiti za najvećega nji̓ovog starešinu, i da narod ništa se od drugoga niko nema bojati, no da će on svakomu i samom caru i veziru za nji̓ odgovarati i nji̓ braniti. Na to rekne mi g. Nedoba, da ja u ime njega otpišem i pozdravim sve, tj. Melentija arhimandrita, Molera, Cukića, Popovića Maksu i proče, da im otpišem i na to i na pervašnje pismo u ime njega, da i̓ uverim da je nadežda dobra, i da će biti spasenije, samo neka mole Boga da živi Imperator Aleksandar. — Ako ne danas biće sutra, ako ne sutra to prekosutra, ele neće ostati bez spasenija, no malo da budu u sterpeniju; i pročaja. I to mi je rekao: „Turci seku one koje im knezovi predadu, a ne druge, a rebelijante i drugi carevi seku”.

19. januara. Rano u 8 sati odem g. Nedobi, i malo posedim dok on pripisiva tužbu Mladenovu na Karađorđa. Po soveršeniju tog pisma, odemo u kancelariju grofa Kapodistrije i dade MI ono pismo serpsko, što je g. Pavković preveo, da odnesem g. Bulgakovu.

U 12 sati odnesem ono pismo i predam g. Bulgakovu. On kaza, da će ga predati grofu Neselrodi, i da će g. grof predati samom imperatoru. Ja sam ga onda od moje strane molio: „Pokorio molim Vaše Prevoshoditelstvo, čtobi vi u ime naše molili jego sijatelstvo g. grofa, da bi i ovo, a i svako naše tužno prošenije ispravno i nezadržano preko njega u ruke Jego Imperatorskomu Veličestvu došlo; da se Jego Veličestvo uveri kako tužni narod serpski, pod njegovim pokrovitelstvom, i opet u poslednjem svom času uzda se i čeka od svoga pokrovitelja, da mu i izbavitelj bude, i da nam kakovo nibud rešenije dade nadežde ili većšeg očajanija. — On „To se uverite, sve ćemo učiniti — i doista vi ćete skoro srećni biti, obače ove reči da nikomu ne kažete, za svoju čest”, i proč.

20. januara. Otiđem g. Nedobi i kažem da sam odneo pismo u kancelariju i dao g. Bulgakovu. 21. januara. Nisam nikud imao posla otići.

22. januara. Primim pismo g. vojvode Molera, također drugo na g. Nedobu s potpisom g. arhimandrita Melentija, Molera, Cukića, Popovića i Topolca P(etra Jokića), i to veče odnesem to pismo g. N(edobi) i ne nađem ga kod kuće, no se vratim. 23. januara. Rano oko 8 sati odnesem pismo i predam g. Nedobi, pročitam i ja moje koje je Moler pisao — — G. Nedoba kaže mi da odnesem ova pisma g. Pavkoviću da i̓ prevede na rosijski, koje će on, g. Nedoba, taki dati grofu Neselrodi, a grof caru našemu. I to mi je rekao g. N(edoba), da su Turci u Vlaškoj neke zulume počinili; no za se gore.

Odnesem taki g. Pavloviću pisma i kažem, da je g. Nedoba rekao da i̓ prevede kako treba, no g. Pavković sobom ode do g. Nedobe — a da će on pismo do ujutru sveršiti kako treba — no da ja rano k njemu dođem.

24. januara. Išao sam rano g. Pavkoviću, no nisam ga našao, otišao u kancelariju. — U 7 sati bio sam kod g. Nedobe i pitao ga: hoću li pisati ja ili on za — — — Na to g. Nedoba: „Nemoj, no gledaj svoga dela”, i pr. I to rekao mi je: da svagda pišem dole, da gledaju kakvim načinom bolje mogu, koje s politikom koje s novci, neka se s Turci pomiruju; makar goli ostali, samo duše da se sačuvaju i vera.

25. januara. Išao sam g. Pavkoviću i dao mi ona pisma: od 7. januarija pod imenom Gajinim, Melentijevim, Molerovim i Cukićevim; drugo od 11. januarija, koje glasi: kako Turci po Serbiji svirepstvuju; treće prote Smiljanića, istog soderžanija.

26. januara. U 1 sat po podne, primili smo pismo od arhim. Melentija, Molera, Pavla Popovića, Pavla Cukića, i Gajino, i proči̓. Žalostnjejše stradanije serpsko u Serbiji, i tursko na Serbe svirepstvije, to jeste: da su od oni̓ koji su pređe pozatvorani bili, da su 11. i 12. januarija na beogradskim kapijama meči isekli, a čislam glava 96. — Po kazivanju zemunskoga terdžomana dosada 173 (glave) i da su isti taj dan iz kragujevačke nahije doneli osečeni̓ serpski̓ poglavarski̓ glava u Beograd 50. — I togo vremena da su igumana iz Nikolje Atanasija i jošte nekoje čislo Serba doveli i na kolje kod Batal-džamije ponabijali žive; i da su iz Beograda otišli Turci u svaki grad i kasabu da sve one iseku koji su pozatvarati bili u apsove, koje suma iznosi zatvoreni̓ ljudi kojegdi u turskim apsovima čislo u malu ruku uzeti se može sedam do osam stotina. u Kragujevcu koji su bili zatvoreni i posečeni 86. — U Čačku također 78. — U Dragačevu to vreme posečeni 60. I da su razumeli da iz Dragačeva vode svezani̓ Serba u Beograd, (i po putu seku gde koji sustane, i ne zna se hoće li koga živa i dovesti) — čislom 100.

27. januara. U 8 sati odnesem ovo pismo g. Nedobi, i ne nađem ga kod kuće. Vratim se, i odem g. Pavkoviću, i pokažem pisma žalosna, no i g. Pavković pokaza mi svoje pismo, koje mu je rođak iz Zemuna pisao, isto i ono glasi žalostnjejše stradanije serpsko — i on će iz njegova pisma ono prevesti.

u 4 sata po podne odem g. Nedobi, pokažem pisma i očitam pred njim žalosno stanje srpsko, kako poslednjega od nas govora ištu, u poslednjem svom izdihaniju, i pitam da me sovetuje šta ću im na ovo odgovoriti. Ima li so čim utešiti? — On ništa drugo, no kako je i pre govorio da im otpišem: da svakim načinom gledaju kako gode s Turcima, koje novci, koje s politikom, da bi malo umiriti se za vreme, jer su taka opstojatelstva, da mole knezovi beogradskog vladiku, da on piše i moli patrijarha, a patrijarh cara, da im za vreme oblakša. Ja kažem: „Ako što skoro ne bude to ću i ja ići u Serbiju, voditi svoga brata i jošt od najbolji̓ familija 100 sinova ili braće, odvesti u Stambol, zakleti se patrijarhu, a patrijarh caru, i dati mu taj reum neka sede, da nam se samo zulum skine. I bićemo sultanu verni i svaku njegovu zapovest, budi kakva bila, makar i s oružjem ispolnjavati.” On: „A kad što bude, zar da izginu ona momčad?” — Ja kažem, da je bolje da poginu stotinama, nego svi. „Ne, ne, to se može i drukčije, do dva dana da vidimo šta će posledovati.”

28. januara. Rano u 8 sati po naredbi g. Nedobe odem g. Pavkoviću, i predam mu ono pismo i kažem, kako je rekao g. Nedoba, kad ga prevede da ga dade u kancelariju grofu Kapodistriji, i molim ga da čto skorije učini on; rekne da će sve učiniti.

29. januara. Dođu nam pisma u 5 sati po podne i taki odnesem dva na g. Nedobu, i ne nađem ga onde, rekne mi njegov služitelj: „Dođi ujutru, naćeš ga okolo 8 sati, a posle ući će u kancelariju.”

30. januara. Rano u 8 sati odem g. Nedobi, i predam mu njegova pisma i moje, nemade kad slušati, no ode grofu. Ja mu pođem govoriti da nas sovetuje što ćemo i kako ćemo, ima li kakovo poslednje rešenije. On reče: „Dođite malo posle, moći ćemo se o tim razgovarati, i da uzmeš ona pisma da odneseš g. Bulgakovu dok g. Pavković donese.”

U 9 sati odem i počekam. Jego visokorodije, gospodin štatski sovetnik i kavaler Teodor Ivanovič, iz kancelarije ne može izaći, a g. Pavković ne dođe, zato odem, i rekne mi momak: „Dođi doveče između 7 i 8 sati, naći ćeš gospodina.”

Odem u 7 sati, a g. Nedoba još u kancelariji. Čekam pol sata, dođe g. Pavković. Potom malo, iziđe g. Nedoba i u njegovu sobu odemo. Pitam: jesu li ona pisma predali? — Kaže, da su već data imperatoru. Za proče reče da se ne brinemo.

31. januara u 9 sati otišao sam kod g. Pavkovića i dao mu ono naše pismo, u komu stoji napisano: kako je jedna Serpkinja molila statuu, a misleći da je živa, imperatora Aleksandra vidila, koje je svakoga sožalenija i plača dostojno. Uze ga g. Pavković, i reče: da ga pokažem u cerkvi našim gospodam, „kakovo je serpsko k Rosiji preverženije, i u našega cara nadeždu polažu”.

1. februara bio sam u 9 sati kod g. Nedobe i kazao mi je, da će danas ili sutra naš imperator što smo mu god preko grofa dali prošenija i žalosna serpskago [naroda] stradanija, da će on to sve pred sve sajuznike i inostrane ministre predstaviti, i da će car na to kazati: da on ne može više sercu odoleti niti trpiti, da se serpski narod budući njemu jedinozakoni, a i pod njegovim pokrovitelstvom, ovako tiranski istrebljuje! — I da se mi ni najmanje ne sumnjamo, da nećemo skoro sledstvija dobra o tomu videti, i da će nadežda ne biti tšča. „No vi preterpite se dok vidimo šta će drugi odgovoriti na predloženije našeg imperatora.”

2. februara bio sam kod g. Nedobe, i razgovarali se — — ,,Dođite sutra da vidimo šta će biti izašlo.”

3. februara odem i kaže da jošte ništa, „a uverite se, kaže, zacelo da je sve predstavljeno da lepše i bolje ne može biti.”

4. februara nisam bio.

5. februara odem, pitam: ima li čto? On kaže: „Nadam se da će danas imperator na ministru izdati čto bude, jerbo tako red ide, što car potpiše preko ministre izlazi.”

7. februara odem i pitam, no kaže: „Jošt nema.”

8. februara primim pismo ozdo, odnesem i javim.

9. februara odem, pitam, nema jošt.

10. februara išao sam, nisam ga kod kuće našao.

12. februara odem, kaže mi, da je juče govorio graf Razumovski sa anglijskim o delu našem, i da mu je dobro odgovorio; a danas će sa austrijskim. Primim pismo Gajino, odnesem da pokažem, no ne bude kod kuće.

13. februara rano odem, pokažem pismo

15. februara odem u 8 sati g. Nedobi; kaže: „Nekako ne znam ili je od Boga ili je od koga drugog, obače ne može nam posao da pođe upravo kako bi trebalo, ovi drugi stoje suprot — — no opet uzdam se u Boga, ako ne može drugojačije biti, a ono će biti kao Vlaška.”

16. februara išli smo ja i Je(vta) da mu pokažemo pismo, koje smo primili od opščine; no nismo ga našli.

17. februara odem i pokažem pismo, da su Turci poslali u vilajet zapovest, da svi knezovi moraju doći i od svakoga sela kmetovi da povedu one momke, kao: kapetane, tobčije, dobošare, i koji mu drago bio činovnik za serpskago vladanja; oni da svi moraju doći u Beograd. Sudeći, mi govorimo da i̓ hoće kako skupe sve iseći. Kažemo da su od cara bile pošle teskere u Srbiju aračke, no da su opet vraćene, i da je mesto teskera od cara izišao katil-ferman na svu Serbiju, i da hoće da sve iseče, i pročaja. Da se više Serbi ne mogu za novce otkupljivati, jerbo Turci uzmu novce i opet poseku, niti se oni mogu sami pomiriti dokle car ne bi preduzeo da sa sultanom uredi, i proč. I već nekoliko nahija, kao: Gruža, Kruševačka i Župa i druge nahije, nemadu ni čoveka živa u sebi no same žene i deca, a ljude sve koje na kolje, koje izvešali. I to će istinom sutra grof predati caru. Koje me g. Nedoba uverava da ne sumnjam — no da budemo u sterpeniju i da četverti dan dođemo i vidimo hoće li se što do ono doba moći odgovoriti.

22. februara. U opredeljeni dan odem g. Nedobi, pitam i nema jošte nikakova rešenija no „dođite prekosutra da vidimo”.

23. februara opet odem i nema.

24. februara također odem, predstavim pisma koja sam primio od arhimandrita i od Molera: da je Miloš u Beogradu s jošte nekoliko knezova, i da vezir ište od svake nahije poveliko čislo ljudi, pod imenom da šanac oko Beograda kopaju, i to sve da moraju doći: tobdžije, dobošari, kaplari, kapetani i vojvode i najmanji koji je bio činovnik serpski ili momak vojvodinski; a osobito da je vezir veće dvaput Milošu govorio, da mu dovede Mutapa, Lomu, [Milića] Drinčića, [Ćoku] Protića, kneza Avrama [Lukića] i proče neke vojvode, ako i̓ ne dovede da će Miloš za nji̓ glavom platiti. I da su Glavaša u Kolari ubili, i glavu u Beograd doneli, zato proči ne smedu da dođu, jerbo vide kako dođu da će izginuti. Zato je Miloš slao čoveka i pitao za sovet: ima li kakva nadežda poći, makar do Z meseca, ako će biti, da se branimo, da ne puštamo ovako nevin narod da se kolje i istrebljuje. I da su mu naši odgovorili da pričeka dok od nas izvestije dobiju. Zato kako da im odgovorim? — Na to g. Nedoba: „Dok i to predamo, da vidimo šta će nam uznutra od cara kazati.”

25. februara odem pitati, no izvesni glas dođe, da će imperator poći ovi̓ dana. Što ćemo mi ovde bez nikakva izvestija ili rešenija, kuda li ćemo ići odavde, ne imajući narodu ništa pokazati, prima li nas ili ne prima, jerbo će nas pitati? Govori mi Nedoba: kako se čulo da je Napoleon pobegao, mislim da će se imperator jošte zadržati, sad se mogu sva opstojatelstva drugojačije može biti i promenuti, no za odgovor čekajte 4—5 dana, poznaćemo kako će biti.

1. marta 1815. god. primim pismo od Molera i Gaje i predstavim: da je Miloš jošte u Beogradu s nekim knezovima, i da su mnogi narod doterali i šanac kopaju; no da su ljudi, iz nahije valjevske, Ranko iz Vukone dolazio, poslat od kneza Petra pitati: hoće li što biti i do 3 meseca da ustanemo da se branimo, jerbo znamo dok šanac sverše da će sve iseći; kako mnogi ljudi po šumama i gorama begaju, i da su posekli vojvodu Protića, i da je vezir Milošu govorio i zaklinjao ga tajno, da mu bude veran, i da ga ne izda, jerbo imamo — kazivao je — rat s Moskovima i proče.

Pitao sam: kako bi pomoglo se onim ljudma koji dole sede, pak teraju i̓ ili u Rusiju ili u Tursku ili da se ovde potpišu? Rekao je: da mi idemo moliti ovde, jerbo „to mi ne možemo u nji̓ovoj zemlji, no vama je priličnije”. Kazao mi je, da otpišem dole u ime njegovo, da je bolje ovde jedan nego 3. „To je, veli, moje mnjenije, a vi opet kako znate.” (Ovo je za Stef. Živkovića i za Jevtu Čotru da onde u Beču ne trebaju.)

3. marta dođu i pisma iz Zemuna. Odnesem uveče, predstavim da su Turci veće počeli bojati se i Nemca, i govoriti: „Imamo rat s Moskovom, a evo i Nemac na nas hoće vojnu”. Predstavim da su Lome vojvode 21. februara glavu odsekli i u Beograd doneli, predstavim da su turske čete otišle ufatit̓ ga.

8. marta odnesem pisma Molerova. Kažem kako Turci drže sve knezove kao pod stražom, da im dovedu 3000 najbolji̓ Srbova u Beograd da i̓ iseku, ili neće pustiti knezove. — Nedoba kaže: „To je mučno verovati, i ne smemo caru predstavljati, no da se razbira je li prava istina, pak onda ću c(aru) ja(viti).”

10. marta odem Bulgakovu, javim višerečena pisma. To isto i on, Bulgakov, reče da treba o tom potvrđenja.

13. marta pišem Moleru i Gaji da dobro ispitaju: je li istina da ište vezir 3000 ljudi pogubiti — — i da mi ne pišu kojekakve čuvene neistinite vesti, koje se ne smedu carevima predstaviti.

17. marta odem Bulgakovu, nisam ga našao u kvartiru.

18. marta odnesem pismo Molerovo, kako se Miloš sa šnjim sastao, razgovarao, i da mu je vezir govorio i zakleo ga: „Hoćeš li, Milošu, biti veran? Imamo rat s Moskovima”, i proč. No da Miloš ište poslednje rešenije od nas, crno ili belo, i da je Moler odgovorio, da ćemo skoro odgovoriti, no neka jošte trpe. Zato prosim: šta da im odgovorim? Bulgakov: „Ja zasad ne znam, na to: da nadežda izbavleniju zacelo ima, no jošte vreme neizvesno!” — — i pročaja.

20. marta donesem pisma Molerova i Gajina, ne nađem Bulgakova.

21. marta također kancelarija zatvorena. Nedelja je.

22. marta predam prošenije na grofa. Rekne mi Bulgakov: „Dođi do 2 dni”.

24. marta kažem Bulgakovu, kako Serbi u Serbiji neprestano stradaju i besčelovečne muke trpe, u nadeždi na pokrovitelja svojego, i jošte u ovakom položaju, da istrebleniju serpskom klonjaščago s̓ tirjanstva nikomu drugomu ruki svoja ne prostirajut, tokmo pokrovitelju svojemu. — Bulgakov: „Iz vaših rospisok uznali i sve znajemo, no vi pojdite do grofa Neselrodi, on budet s vami govorit pročaja.” Taki odem Neselrodi. Jave mu, on skazal: „Njet Bulgakov zdjes, zavtra pridi”.

25. marta odem, opet: „Njet Bulgakov.”

26. marta u kancelariji kaže mi g. Bulgakov: „Grof budet perveje s gosudarom govorit, potom na vaše prošenije odgovor dast; no vi podoždite, i črez menja vremja uznate, ili črez Nedobi”.

27. marta, kod Nedobe pitam: „Jeda što?” Kaže: „nema”.

29. marta, kod Nedobe. Kažem, kako pišu iz Srema: da i̓ teraju sudovi, da im se potpišu da su ćesarski podanici ili da idu u Tursku ili u Rusiju. Ako je moguće da predstavite ovom dvoru, da i jošte pretrpe i ne uznemiruju. Nedoba kaže: „To vi bolje je da zamolite za nji̓ kod ovog dvora, a mi ne možemo se mešati u ovom carstvu, no vi molite. Ali oni nji̓ neće preterati silom u Tursku. A što i̓ pregone iz sela u selo, to politika zakteva, da Turci čuju. — Kad se tako muče, što nisu u Rusiju pošli?” Ja sam kazao: da su Serbi uvereni bili na slovo imperatorovo, da će Serbiju izbaviti po slovu danomu, i da će se oni vratiti svaki u svoje otečestvo; ili ako sasvim ne izbavi, pone sa sultanom svojim posredstvom, umiri; a drugo, svaki ovaj koji je ostao, po polovina familije njegove u Serbiji ostalo je, zato su gledali š njima sajediniti se kakvim načinom. Bulgakov: „Za to čto bude gosudar ska— zal, vi budet uznat.”

— Aprila 1815. odem g. Bulgakovu u kancelariju; on od grofa izide, i poveselim gledom: „No podaždite! jošte gosudar den ne označil, kotori budet, a besumeno budete imet u gosudarja audijenciju”. Ja prošu: „Čto delat budu, vremja našemu pašportu prošlo? Nas budu terat”. — „No podajte grofu Staklbergu, on vam dast rospisku na zdešnju policiju, i ne budut vas onespokojavat.”

5. aprila odem Bulgakovu; i grof iziđe napolje. On: „Eto ja pomjanul grofu, a vi podoždite.”

8. aprila odem Bulgakovu, no on opet kaže: „Podoždite, nemožno pitati hoće li što biti”.

14. aprila kod Nedobe, nije li što Bulgakov odgovorio? — Nije.

16. aprila. Također nije.

17. aprila odem kod Nedobe, iziđe grof Kapodistrija. Taj dan uveče opet Nedobi; kaže: „Dođi drugi red”.

18. aprila — Voskresenije.

20. aprila. Ono što smo pređe čuli i javili, da su se Srbi protivu Turaka digli braniti život, posvedočilo se. Na to javim grafu, i graf kaže: „Javiću gosudaru”.

23. aprila izvestije iz Molerova pisma. Sve razumesmo, kako su Srbi — oni̓ 3000 osuždeni̓ vezirom na smert — ustali braniti svoj život. Govorim Nedobi, da sovetuje šta ćemo. Pitao grafa, graf dozvolio da načinimo prošenije po našoj volji, i damo preko knjaza Volkonskoga imperatoru. Načinim, odnesem g. Nedobi, no kaže: „Vrlo je golemo.” Zadrža kod sebe za prekratiti; dva dana stojalo kod njega, on sasvim drugojačije sočinio. Ja primim, i moje upotrebimo, gde smo o svemu starom i novo imperatoru opomenuli. (Kako glasi pod datumom 27. aprila prošenije na Jego Veličestvo Aleksandra Pervago.) To je dato aprila 27. dne.

3. maja g. Nedobi pokažem pismo: da bedno otečestvo naše, u poslednjem času gibli svojeja, nas sebi zovet.

4. maja Nedoba kaže, da je govorio mnogo grafu za nas. — Ja odem Bulgakovu i kažem: da Serbi, naš bedni rod straždušči u poslednjim otčajani svakija milosti lišen: nam pišut, čto otečestvo nas potrebuje v sebe imet, zato mi za dolg sebi priznajemo i nemedleno otečestvu na žertvu pospešit budemo; no poslednjago rešenija prosim — i pračaja. Bulgakov: „Podaždite, ja mnogo za vas govoril; budet rešenije”, i pročaja.

10. maja. Nedobi odnesem pisma Molerova i Melentijeva. Javim: kako se Srbi biju i dobro uspevaju, no da bi car poslao što novaca, da se sada u ovakoj nuždi potpomogne. Nedoba: „A kome bi dao, kad u Srbiju nema čoveka kome bi se voverili, sve su nevaljali.” — Ja kažem da ima i dobri̓ ljudi kom bi se smelo voveriti, nisu svi nevaljali.

11. maja opet odem kod grafa Orurka. Graf uzme me u intov i odvede kod general-ađutanta gosudarevog, grafa Černiševa. Černišev skazal: „Poutru pridite, budem sam, teper imejem delo.”

12. maja. Odem Černiševu, i pridet general: „Izvinite, baćuško, čto ja sej čas pojdu na dorogu, a vi čto imejete dadite mojemu ađutantu, Jakovu Stepanoviću Butjaginu, on mnje prinest.”

13. maja predam prošenije Butjaginu na Černiševa.

14. maja otišao je i sam imperator ruski iz Vjeni.

15. maja odem u kvartir Bulgakovu, sluša, skaže: „Njet.”

17. maja kod Nedobe.

19. maja kod Bulgakova, i skazal: „Pridi zavtra, graf hoščet s vam govorit.”

20. maja otiđem, i skazal: „Dnes nemožno, a črez 3 din pridite.”

23. maja, po utru. Graf: „Čto novo?” — Ja skazal kak Serbi bijutsja neprestano i vsegda Turke pobeždajut i proč. — „Eto znaju, no vi delajte čto vam perveje skazano — — — oni budut prestat, a imperator imejet o tome popečenije, da, i pisal — — —”. „Poslednjej raz prošu Vaše Sijatelstvo, čtobi Rosija dala dengi za sije vremja i otpustili našego Vrh(ovnog) Vožda.” Grof: „A tko jemu branit, ježeli on sam hoščet?!”

28. maja s g. Pavkovićem odem generalu Otu, moliti, da bi on i poslanik kod ovog dvora nama potrebe nužne ishodatajstvovali. On, Ot, kaže: „Mi ako pođemo to raditi, to ćemo za vas gore uraditi, no vi sami o tom, kako najbolje znate, prosite.” — Ja: „Mi se bojimo da u kakvu zamerku kod Rusa ne padnemo.” Ot: „Vi se toga ne bojte, Rosija zna vašu želju i priverženije k jej; no sada tako je da morate prositi sami.”

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Nenadović, umro 1854, pre 170 godina.