POSLE ALBANIJE
Tako nas ostavi sloboda i sreća,
San velikih dana i pobede hor.
Mesto glavu s vencem, poraze na pleća,
A umesto majke lepe kao bor —
Mi, sinovi njeni, vitezovi stari,
Deca smo nesreće i lutanja zlog!
Nečuvene patnje nebo nam podari,
Patnje što ne vide ni čovek ni Bog.
A bili smo divni mi, mezimci slave.
Strah smo zadavali dušmaninu svom.
Imali smo dušu i krv rase zdrave.
A sad? Ko smo sada? I gde je naš dom?
Eno, po klancima jedan narod ceo
Radi sliku pakla — koža je i kost.
I korenje jede kao hlebac beo,
A smrt mu je radost, dobrodoš'o gost.
Gle njegovog doma! Glad izrasla svuda.
Tu se čaša žuči ispija do dna.
Mru grobovi svetli, mre i sveta gruda,
Deca mru s osmehom kraj majki bez sna.
Sve što god je im'o sve je Srbin dao.
Sad bez zemlje svoje, al' još za nju mre
A mrak i crni užas Otadžbinom pao.
On čeka, jer ume da preživi sve.
Nek čeka! Jer on je nekad rek'o ovo:
“Zlu svakome mora jednom doći kraj.”
Nek čeka! Jer ide sasvim doba novo,
Sasvim nova mis'o, sasvim novi sjaj.
Januara 1916. god