Poslednji čovek
1910
| Poslednji čovek Pisac: Milutin Bojić |
Davno raskrstivši s Bogovima palim
Ne preza, ne strepi, mirno život živi,
Ne zna šta je mrzim, ni volim ni žalim:
Odvratno mu nebo i vidici sivi.
Mrzi blage noći kad mirišu strasti,
Kad nebo treperi, kad blista vedrina,
Kad se reka vala mračna kô sablasti
I crni se borje, caruje tišina.
Ta svečanost puna čarobnosti neke
Tako je daleko — puna čame gnusne.
On nemarno diše miris mlade smreke
I s dosadom grize ispucale usne.
Kameno mu srce ne oseća više
Sunce što obesno gori vrh planina,
Sunce što iz voda drhtav uzdah siše
I kô paru penje do plavih visina,
Sunce što blešteći na zapadu trne
I rasipa jaru i u krvi grezne,
U svom sjaju gordo silazi u bezne
Dok se pokraj voda svele vrbe crne.
I to sunce moćno čini mu se kao
Neka izmoždena i prodana žena,
Uvela bludnica, s koje sjaj je slao,
A ona raskošno otkriva ramena.
Sve maštave tajne, sve mirnoće mraka,
Sve glasove čudne, što pevaju život,
Poznao je davno. Sada bez oznaka
Zatvara ih mirno u mrtvački ćivot.
Sada pun dosade bogova se seća
I smeje se Bogu koji vaskrsava.
Ah, živeti možda nekad beše sreća!
On bi sad da spava, za vekove spava.
Život mre. On sanja. I bez volje, sveže
Javljaju se slike iz mladosti rane,
Onda kad je Amor još širio mreže
I otrovne strele slao na sve strane.
Volelo se nekad. Ljubav! Kakva šala
Ljubav!... Ali ipak. — On se čudno trza.
"Ljubav. — Šta to beše? Možda izvor zala?"
I on steže čelo, slike da ubrza.
Ljubav!... Ljubav. Ljubav. I tada se seti.
Ah, da, to je. bilo još u one dane
Kad detinjsko srce traži oganj sveti
I hoće plodove nigde neubrane.
Na vrućoj obali u raskošno veče,
Kad žuti odblesak krije magla neka,
Trza se. Hoće li zar da nešto reče
To trzanje grudi poslednjeg čoveka?
Lažući sam sebe pogledom je pio
Plave ženske oči u koje se tone;
Kô svetinjom nekom opijen je bio,
Jak kao nebesa i — gotov da klone.
— — Sa svetinje brzo prah tajne je spao
I osramljen idol drhtao je bludno:
On je niskoj strasti ime Boga dao;
Strast u njemu samo buktala je žudno.
— — "O, razbludna tajno, što ne osta tajna?
Zar i ti morade rasvetljena biti?
Aj, u nedra tvoja mračna i beskrajna
Sav bol svoga ništa najslađe je skriti.
O, Gospode, daj mi one ljude vere
Kojom David negda verovaše u Te!
Gospod ćuti. Mrak se samo jače stere,
I praznina zjapi i nebesa ćute.
No ni tebe nema, moj željeni Bože.
— — Pa zašto razumem celu vaseljenu?
Čuj! Straha i vere ko mi dati može?
Uzbuditi dušu čamom satrvenu?
Survajte se stene!... Ne!... I to razumem.
Za mene nema tajne. O, svetila noći,
Jurite, da tok vam rešiti ne umem,
Sve bešnje, sve bešnje, iznad moje moći.
Prokleti predaci! Umom punim leda
Sahraniste srce, što sav život znači.
Sad iz mene samo Um sluša i gleda;
Do nagote gadne svaki Idol svlači.
Da. Vi ste mislili vascela lepota
Ne spava u božjoj iskri vaša srca;
Vi mišljaste kad se pozna sva nagota
Svega što kô tajna u duši se zrca,
Poznaće se život! U meni draž sva je.
Ali vi ste grobljem stvorili me živim.
Jer ja nemam srca, a go razum šta je?
Ironija moći. Zar njoj da se divim?"
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.
|