Poslednji imperator
Pauk je ispleo mrežu svoju
u carskoj palati, sovuljaga je
zakliktala svoju noćnu pesmu
na kulama Afrazijaba.
(Persijski stih)
Hor modrih zvezda mrkim nebom plovi,
Ljubičast veo iznad mora blista.
Noć vizantijska, sladostrasna, ista
Kô ona kad se rodi Gospod Novi.
A samo senke s licem ko od lima,
Poslednji borci carevine šture,
Čuvaju kule i zidine sure;
Kao prost vojnik, car je njihov s njima.
Pleća mu dršću, a iz magle tutnje
Azijski hati, i blešti vrh vode
Srebrn rep šajki što po moru brode;
I huji ponoć puna smrtne slutnje.
Čuje se rzaj konja koji stižu.
Care, da li će vojska ispivena,
Kojoj iz oka kikoće se žena,
Razbiti vetre što za vlašću sižu?
Sav narod kleči u stravičnoj pošti.
Care, čuješ li sva crkvena zvona?
Na svetu vojnu pozivlju te ona,
Da spaseš svete ikone i mošti.
Car, opustivši mač, gleda gde gazi
Naraštaj novi stazama dolina...
No gle! Poslednji heroj sramnog čina
Zamahnu mač, jer kroz noć kô da spazi
Dva plava oka tek rođena sina.
1913
