Poslednja pesma
| Poslednja pesma Pisac: Ljubomir Nenadović |
Hodi mi, hodi, stara liro moja,
Hodi mi, pesmo — ima l' vas još koja?
Ne tražim da me starca zabavite,
Ne tražim da mi život nastavite;
Od sve večnosti jedan minut mali
Bogovi s neba i nama su dali;
Mada je prošô, ipak nam je mio;
Najlepše mi smo provesti ga znali: —
Mi smo pevali.
Hodi mi, liro, i sam ne znam zašto,
Al' se uželim da te vidim kašto,
Da se u staru prošlost ja pokrenem
I mladih dana da se opomenem;
Da tvoje žice ja prstima dirnem:
Kad vatre nema, da u pepô pirnem.
Hladno je srce gde ognjište beše,
I otkle prve pesmice počeše;
Mi smo ga dugo zagrevati znali: —
Mi smo pevali.
Hodi mi, liro, hodi mi sad amo:
Poslednju pesmu da mi otpevamo;
Poslednji glasak — ma ne bio bajni —
Nek čuju naši poznanici daljni;
Pa onda da te kraj postelje spustim,
Laku noć, svete, da tiho izustim.
Sa ove zemlje da se mi sklonimo.
Bez svake tuge da oči sklopimo.
Svega smo siti! Živeti smo znali: —
Mi smo pevali.
Hodi mi, hodi, stara liro moja,
Hodi mi, pesmo, ima l' vas još koja?
Neću hvaliti lepotu i slasti,
Neću spominjat slobodu i vlasti;
Neću da slavim starinske junake,
Nit ću da pevam lovćenske gorštake.
I takve pesme imaju svog doba,
Digne ih uvis ljubav ili borba.
I njima mi smo odužit se znali: —
Mi smo pevali.
Ah, cela prošlost sada mi se javlja,
Rado se sećam mladosti i zdravlja;
Sva zemlja beše zasađena cvećem —
Mislima sad se po tom raju šećem.
Godine duge od proleća samog,
Na nebu nigde ni oblaka malog;
Srce nam beše presrećno u grudma,
Ni na čem nismo zavidili ljudma.
Gorčinu mi smo zasladiti znali: —
Mi smo pevali.
Hodi mi, liro, u poslednje dane,
Nisu ti žice još sve pokidane;
Svaka mi jošte kao nova sjaje,
Glasove iste kao i pre daje.
Sve je već staro, ali misli mlade
Poslednje čase greju nam i slade;
Napredak uma što korača danas,
Svaki mu korak poznat je i za nas;
Mi smo ga svagda sustizati znali: —
Mi smo pevali.
Atomi mali međ sobom se bore,
Svetove ruše da svetove stvore,
Menjaju s' ljudi ka i svake stvari;
Drugovi naši na život se ljute,
Pa hitro idu na večite pute;
Jedan za drugim oni svi pomreše;
Lepe spomene za sobom odneše.
Mi smo ih mnoge ožaliti znali: —
Mi smo pevali.
Hodi mi, liro, poznanice stara,
Vidim te dobro i bez naočara;
Osećam žice pod prstima mojim,
Život se gasi, ali opet pojim,
Bilo je vreme i mladosti naše.
Bilo veselja, ljubavi i čaše.
Sad, liro, hodi da se oprostimo,
Poslednjom suzom da se orosimo;
Celog života nismo za smrt znali: —
Mi smo pevali.
Kô stara voćka kad venuti stane,
Grana za granom osuši s' i pane;
Sprema se da pođe sa ovoga sveta
Bez jednoga lista, bez ijednog cveta;
Bez straha čeka i na vetrić mali
Spokojno da se dole u grob svali.
Što je god mogla, to je ona dala,
Ne traži da joj kogod rekne: hvala.
Tako smo i mi proživeti znali: —
Mi smo pevali.
Izvor
uredi- Rakitić Slobodan, Antologija poezije srpskog romantizma, Beograd: SKZ, 2011, str 287-289
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ljubomir Nenadović, umro 1895, pre 129 godina.
|