Poslednja despotica smederevska
Pisac: Laza Telečki
PRVI POJAV



ČETVRTA RADNjA

PRVI POJAV
(Jedrene. Soba u palati Sultanovoj.)


MAHOMET (čitajući pismo):
„Sad je najbolja prilika, da Srbiju za navek za se zadobiješ, svetli care! Srbija je međusobnim razdorom njenih velikaša već sazrela za tursku sablju. Ja ću razdor još većma podpiriti, da za tvoj doček sve spremno bude. Knezom ćeš me za to, po obećanju tvome, nad Srbijom učiniti; a ja ću te priznati za svog gospodara."
Ha, Đauri, sad je došlo vreme
Da osvetim dedu na Kosovu!
Skoro će se mesec zablistati
Nad Srbijom, i krst pomračiti!
(Čita.)
„Kneginja šalje ti svoga mlađeg sina Grgura, da te za pomoć protiv Abogovića moli. Podaj ga oslepiti ili sa sveta spremiti; velika će korist otud za nas iznići. — Pa onda diži vojsku te jednim udarom da slomijemo silu Jeleninu i njenog Stevana."
Sve je dobro; sve po volji ide.
Jelena je tako budalasta
Ko i braća njena u Stambolu. —
Najpre moram pokorit’ Srbiju,
Pa onda ću gordome Stambolu.
OSMAN-i SAIDPAŠA (dođu):
Zdravo da si, čestiti Padiša!
MAHOMET:
Zdravo i vi, verne sluge moje!
Radujte se, vesti su nam dobre;
Baš sad primih knjigu od Šišmana.
Nov put slave otvara se nama;
Pripasujte britke đorde svoje,
Nazobite konje od mejdana,
Skoro će vam oboje trebati.
Dođe vreme, da se osvetimo
Na đauru za polje Kosovo.
Pred nogama vašega Padiše
Za kratko će Srbija ponosna
Ležati u prahu! — Ta Srbija
Zadrža nam već toliko vreme
Čete naše na slavnome putu
Sa jogunstvom svojim;
Al’ sad ću nju satrgi do noge;
Razoriću sela i gradove
Njene, da ni kamen na kamenu
Više čitav ne ostane!
SAID PAŠA:
Odavna smo trebali slomiti
Snagu njenu; već za dugo beše
Živi bedem ugarskoj državi,
Koju nam je lako osvojiti,
Kad Srbije na svetu ne bude.
MAHOMET:
Poslednji čas njojzi je kucnuo!
Kada đorde naše napojimo
Jogunastom krvlju srbskom,
Krenućemo s’ belome Stambolu;
Lasno nam je Grke istrebiti.
OSMAN PAŠA:
Dobar zaslon Srbija im beše
Sa junačkim svojim vlastelima;
Al’ nestane l’ ovih sa svijeta
Od po muke Stambol ugrabismo.
Mahomet:
Na koleno ovaj čas mi stiže,
Sitna knjiga od verna Šišmana; —
— Vi ga znate ! — međ’ vlasteli srbski
I kneginjom sad je inat, razdor,
Sami svoju krvcu prolevaju!
Malaksaše već u tom trvenju. —
Kneginja mi šalje mlađeg sina
Da pomoći od mene zamoli
Protiv buntovnika.
Čim s’ ukaže, svezati ga dajte
I oba mu oka iskopati,
Nek’ slep svojoj oholoj materi
Nosi glasa o pomoći turskoj;
Said pašo, odma kupi vojsku;
Za vernost ću svakog nagraditi
Spahiluci u Srbiji!
Ta, Osmane , dovedi dželate,
Nek’ štenetu ugase svetila,
Da nikada sunce ne ugleda!
(Osman- i Said-paša, poklone se i odu.)
MAHOMET (sam):
Sto leta se trudiše dedovi ,
I otac mi, da Srbijom holom
Zavladaju; od Kosova polja
Sagradiše groblje sebi ladno,
Zatupiše, izkrzaše oštre
Sablje turske o jogunstvo srbsko,
Napojiše musulmanskom krvi
Njive srbske, a kostima svojim
Iskr’anim naraniše zemlju
Tu prokletu, i pobedit’ jošte
Ne mogoše izrod jogunasti! —
Meni je ostala, da ispijem
Krvcu njenu i da je ponizim! —
Hvala tebi, veliki proroče,
Što s’ smilova na tvog roba verna,
I izabra moju britku sablju,
Da istrebi đaure proklete!
(Ode.)
(Osmanpaša dođe sa dva dželata.)
OSMAN:
Je li gvožđe veće usijano?
PRVI DžELAT:
Jeste, pašo!
OSMAN:
Na posao dakle;
Izvršujte zapovest padiše!
Al’ pazite, — ustegnite sebe,
Da se reči laskavog gizdavca
Ne dotaknu srca okorela.
PRVI DžELAT:
Od kako me svetlo sunce grije
Još neznadoh šta je milosrđe!
DRUGI DžELAT:
U grudima mesto srca tvrdi
Kamen nosim!
PRVI DžELAT:
Ako tigar ljuti
Zna za milost, onda znadem i ja!
DRUGI DžELAT:
Ta reč nam je sasvim ne poznata,
A još manje čustvo koje znači;
Od kad živim još suzu ne prolih!
OSMAN:
A vi id’te, doved’te đaura,
(Dželati odu.)
Od kada sam sablju opasao,
I bojnoga konja pojahao,
Tisuć’ puta smrt sam ugledao
Na bojištu u groznim slikama;
Do kolena po krvi junačkoj
Gazio sam; viđoh borce hrabre
Gde s’ vitlaše golim mačevima,
Jedan drugog sekuć’ nemilice; —
Viđoh polje posuto mrtvaci,
Nagrđeni nemilosnim gvožđem ,
I u krvi svojoj usirenoj
Valjajuć’ se, međ’ glavama ljudskim,
Razdruskanim od oštre kopite; —
I čuh jauk ranjenika teških,
Prodirući iz bolnih prsiju,
Gde s’ razleže otvorenim grobljem,
Da b’ i zver se zgroziti morala;—
Pak opet mi srce ne zadrkta,
Nit’ osetih strave u grudima! —
A danas mi od samog pomisla
Na krvavo delo, što dolazi,
Sledila se krvca u žilama,
Ko da kucnu noslednji čas za me. —
Ej! Osmane, gnjila kukavico,
Orabri se; tvoja volja nije,
No zapovest čestitog Padiše;
Pogazit’ je ni za život ne smeš!
(Grgur sa dva stražara, koji ga za ruke vode; Dželati dođu za njim.)
GRGUR:
Na što za me ova straža, pašo?
Ne dolazim čestitom Sultanu
Kao dušman, no saveznik verni,
Da pomoći od svetloga cara
Ištem protiv mrskih buntovnika.
OSMAN:
Car već znade tvoje zahtevanje.
Neposlušnost i jogunstvo vaše
Već je njemu dodijalo;
Odavna je gnjevom usplamtio
Sa uvreda koje mu naneste.
Sad nam pade šaka ti. Đaure,
Da odneseš svojoj holoj majci
Jasan dokaz Padišinog gnjeva,
Za buduće da b’ se naučili
Ne dražiti lava bez nevolje,
Nit’ se titrat’ jogunasto s njime! —
Mol’ se Bogu; poslednji put danas
Zagledaćeš sunca, posle nikad; —
Jer zapovest Padišina glasi:
Da t’ očiju za navek lišimo! —
GRGUR:
Šta ja čujem? — Je l’ to možno, pašo?
Zar Padiša tako nagrađuje
Vernost našu? — Je li to mu hvala
Za usluge svoga saveznika
Oca našeg, Despota Lazara,
Da sad sina najgrđom kaštigom,
Što bezboštvo izmisliti može,
Nakazuje? — Ne, nije moguće!
OSMAN:
To je volja moga gosdodara;
Izvršit’ je moram! — Na posao! —
GRGUR:
Oh, stanite... ne hitajte tako
S izvršenjem najgrđega dela!...
Gledajte me... zar vam nije žao
Nagrditi tako mladost moju? —
Oduzeti, što mi najmilije, —
Vid očiju?... Pa da ne progledim
Nikad više za života svoga...
Da ne vidim sunca, zore bele...!
Zar bezboštvo tako vam je dušu
Otvrdnulo, čustvo zatupilo,
Da ni jedan zračak milosrđa
Ne dopire do ledenog srca? — —
(Osmanu.)
Ha, junače, u oku ti suza
Zablista se, što moja nevolja
Izcrpi je u srcu t’ s izvora,
Zasušenog čestim svršivanjem
Bogomrskih, nečovečnih dela! —
Ti još imaš milostivo srce
Odustani od namere zverske...!
OSMAN:
(Dade znak dželatima, da izvršuju; Stražari uvate Grgura za ruke.)
GRGUR:
Puštajte me... Pustite mi ruke...
Mišce su vam tvrde kao čelik ...!
Zar božastvo u vama se tako
Prevarilo, nesmisleno davši
Zverovima oblik čovečiji?...
Ta tecte mi suze... Ne bi l’ stenje
Ovo vlagom svojom umekšale...
Ne bi l’ živce srca okorela
Razblažile i već uspavano
Čovečanstvo u njih probudile,
Da milosti vrata otvore se
Molbi mojoj na kamenim grudma! —
OSMAN (za sebe):
Nesrećniče... ne mogu te gledat’!...
(Dželatima.)
Izvršujte zapovest Padiše!
(Ode.)
GRGUR:
Šta zar ode ono blago lice? —
(Gledi druge.)
Od ovih se nemam nadat’ čemu...
Lica su im surova i mračna
Kao nebo kad olujem grozi...!
Celo telo groza obuzima
Kad užasnim okom poglede me...
Pre bi s’ kamen na me smilovao
Neg’ krvnici ovi!
PRVI DžELAT (dolazi sa usijanim gvožđem):
Pridrž’te ga!...
GRGUR:
Oh, nemojte... Ostav’te mi oči...
Evo jezik, rado Ku ga dati,
Da mi samo oči poštedite...
Suze moje, pojurte buicom,
Izcrpite sve izvore svoje,
Sledite se pri istoku svome,
Da ladnoćom svojom pogasite
Gvožđe ovo vrelo, kad s’ približi
Oku mome!... Milost... milost!...
DRUGI DžELAT (prvome):
Celo telo već na meni drkće — —
Da je možno, ja bi ga pustio...
PRVI DžELAT (drugome):
Nikada mi ruka ne zadrkta...
Žao mi je ovoga deteta!...
GRGUR:
Šta... zastaste?... Srce vaše dakle
Otvori se molbi nevoljnika?...
Oh, hvala vam... Bog će vam platiti!
PRVI DžELAT (drugome):
Šta ti veliš?...
DRUGI DžELAT (prvome):
Pustit’ ga ne smemo
Jer kako bi Sultanu na oči?’!
PRVI DžELAT:
Žao mi je... al’ pomoći nema!. —
(Dade znak stražarima, da ga drže, a prvi dželat iziđe pred Grgura.)
GRGUR:
Ja se dakle u vama prevarih?...
Vi ne znate šta je milost ljudska?
Ha, zverovi!... Evo dakle mene!...
Izvršujte delo nečuveno...
Ja sam Srbin, čelične su grudi
I čelično srce je u njima!...
Pre nek’ usta za navek oneme,
Nego što će vas za milost više
Zamoliti!...
PRVI DžELAT:
Đaurine ta ti rečca valja;
Junak nikad za milost ne moli,
Već prkosi i samoj sudbini!
Pridržte ga!
GRGUR:
Bože, Bože!...
Kletva strica na meni se svrši!...



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Telečki, umro 1873, pre 151 godina.