Poslednja despotica smederevska/7
| ←Prvi pojav | Poslednja despotica smederevska Pisac: Laza Telečki DRUGI POJAV |
Treći pojav→ |
DRUGI POJAV
(Bojište seča , a posle ustupanje.)
JELENA (na jednom brežuljku na strani, motri pažljivo na boj):
Šta je ono? — Jakšić zar ustupa? — —
Ne; to j’ Božić. — Oči me izdale, — —
Te dušmana već ne raspoznaju
Od vernijeh svojih!
Kako zvoni oklop na junaci
Od udara mača čeličioga;
Kako tutnji zemlja pod teretom
Udaraca pernih buzdovana! — —
Kako s’ diže prašina do neba
Pod kopitom konjica laganih,
Na plećima čvrsgima noseći
Gospodara smrti u naručja!...
Mlogi junak poslednji put sluša
Danas zveket smrtonosna gvožđa...
Sila će ih danas u tutnjavi
Žestokoga boja grobu pasti
I u krvi svojoj valjati se...
Ha, al’ neka; volja božija je,
Da se danas krv proleva bratska! —
Al’ šta vidim? — — — —
Na Stevana dušman navalio...
Eno, eno,... Kao gladni vuci
Razvalili čeljusti na njega,
Da poloču krvcu iz srca mu...
Ali Grgur brani hrabro brata...
Oh! (pokrije lice rukama)
Mači im nad glavom sevaju
Kao hitre munje iz oblaka!...
(Klekne.)
Bože... Bože!... Ti odkloni danas
Mače oštre od grudi im mladih,
Te čelične zube razjarenog
Proždrljivog rata;...
Neka uzme za nji rat krvavi
Tisuć drugih žrtvi — —
Proli vrelu krvcu majke njine;
Mač zabodi u ljubeća nedra,
Pa nek krvca pljuskom iz njih prsne, —
Samo čeda , — čeda moja spasi!...
GLASNIK (dođe):
Crnu vest ti donosim, gospođo!
Polovina od naših junaka
Zastrla je polje leševima
Krvavim i bledim...
Što ostalo begstvu se predalo,
Ne mogući sili buntovničkoj
Odoleti, jer razjaren tigar
Tek je mašta ovijeh zverova.
JELENA:
Da li žive?... Da l’ su deca živa?
GLASNIK:
Žive obojica! Mladi Despot
Borio se ko lav razdraženi;
Al’ dušmani svud ga pritisnuše,
Kao jato crnih gavranova
Kad navali na suroga orla
I s graktanjem groznim i podmuklim
Čupaju mu perje sa rebara, —
Tako njega dušman obkoleo;
Već ga mačem crni Abogović
Okrznuo po belom obrazu,
I krv mlada pocuri mu dole
Duž oklopa sjajna,
Ostavljajuć’ rumen trag za sobom
Po gospodskom ruvu... Despot klonu...
Prva krvca zaseni mu oko;...
Sa svih strana mači poletiše
S krvoločnom namerom na njega —
Ali Grgur bratu priskočio,
Obema je rukama zgrabio
Mač dvosečan, pa njim puta krči
Kroz čelične oklope dušmana,
Raskidajuć’ na pole junake; —
Te najposle, — počinivši čuda
Od junaštva — izbavi, svog brata
Iz mačeva zverskijeh krvnika!
(Čuje se doboš na ustupanje.)
Naši veće svuda ustupaju; —
Evo Jakšić vraća se s bojišta.
(Ode.)
JAKŠIĆ (dođe žurno):
Kao da se protiv nas zaklelo
Samo nebo da boj izgubimo! — —
Dunu vetar kad boj odpočesmo
I podiže oblak od prašine,
Te ga zasu našima u oči. —
Tu priliku dušman zgodno shvati,
Te potisnu levo krilo naše
I begstvu ga za časak prinudi!
Sve pobeže ko stado ovaca
Izpred gladnog vuka!...
Nikad jošte bitku ne izgubih,
Kako pašem mač o bedru svome! —
Smrt potražih od srama i stida;
Čitave sam gomile dušmana
Mačem svojim posekao;
Gde ja dođoh, padaše krvnici
Kao trava pod kosom kosača,
Da se celo polje crvenilo
Od junačke krvce prolivene;
Gde s’ najžešći mejdani deliše,
Onamo sam ko slep jurdisao,
Dok mi desna veće ne malaksa; —
Al’ poginut’ ne bi mi suđeno! —
Al’ sram ovaj ne će Jakšić trpet’;
Skoro ću se opet ogledati
Sa krvnici svoji na bojištu! —
(Stevan naslonjen na Grgura dođe; na levom obrazu vidi mu se rana.)
STEVAN:
Sve propade! — Naši ustupaju!
JELENA:
Oh, moj Bože, kad ih žive vidim! —
Od’te, deco, na majčine grudi ,
Da mi bude lakše snosit’ tugu
Sa gubitka što nas danas desi. —
Oh, da imam snage u poljubcu,
Da iscelim njime ranu tvoju; —
Proklet bio, ko ti je zadao!
Istim mačem, kojim tvojoj krvci
Put otvori na belom obrazu,
Crnu glavu svoju izgubio!
Al’ još ima pravde na nebesi; —
Još ćemo se zveru osvetiti!
STEVAN:
Vojsku nam je dušman raspudio;
Ni jedan nam drug naš ne ostade,
Na koga b’ se pouzdati mogli,
Van Jakšića i naših mačeva. —
Da l' da ludo i mi izginemo?
JELENA:
Bolje nam je svima izginuti,
Neg’ sramotu ovu da snosimo!
GRGUR:
Našto ginut’ slepo i u ludo,
S naše smrti tek da se raduje
Dušman kleti?
Ako nam je desna malaksala
I sečivo mača zatupilo,
Cepajući oklope krvničke
I lomeći koplja ubojita,
Potražimo u drugog pomoći,
Kom je sablja oštra, mišca snažna.
JAKŠIĆ:
Ko će da nam pomogne? — De reci!
Despot Đurađ Mađara uvredi
Šurujući sa Turčinom mrskim;
Kralj bosanski ne sme s’ nikud maći; —
A Vlasi su i sami u vojni
Među sobom, — Ko da nam nomogne?
GRGUR:
Poslušajte mene!
Sultan Turski sa našim je ocem
U tesnome prijateljstvu bio; —
Pomoći nam on odreći ne će.
JAKŠIĆ:
Zar Turčinu da se u naručja
Bacamo mi sami? — Ta on jedva
Čeka samo taj trenutak zgodni,
Da se na nas svom silom okrene! —
Paz’te dobro, šta sada činite;
Sultan će nam voljno sad pomoći,
Al’ ta pomoć skupo će nas stati!
STEVAN:
Ha, Jakšiću! nek života stane;
Al’ osvetu izvršit’ moramo
Na Abogoviću, ma morao
Pomoć iskat’ od samoga pakla!
GRGUR:
A ovako, — kakva nam je hasna ? —
Za tri dana eto buntovnika
I pod samim Smederevom;
Šta ćeš onda? Da l’ da se predamo
Buntovniku tom crnom u ruke,
Pa ko decu da nas sve pokolje? —
Ko se davi hvata s’ i za slamku.
JELENA:
Ha, Grgure, to je dobra miso; —
Hajd’, spremaj se, pohitaj Sultanu,
Na koleni za pomoć ga moli;
Neka pošlje čete krvoločne,
Što pustinja azijska izrodi,
Pa žeđ svoju nek’ zagase krvlju
Buntovnika ovih! — Oh, osveto,
Crna kćeri razjarenog neba,
Siđi dole sa prestola svoga,
Zali srce žensko sa otrovom
Sladkim tvojim, u kam ga pretvori
Neosetljiv, obloži ga ledom
Nemilosti tvoje,
Nek’ otvrdne meka ženska krvca,
Topli zračak blagog milosrđa
Da s’ ne kosne srca ledenoga! —
I najmanju slabosg u grudima
Tvojim dahom otrovnim zaguši;
Muškom snagom osnaži mi ruku
Žensku ovu, na da se odsada,
Mesto vezom sitnim na đerđevu,
Sa oružjem smrtonosnim bavi,
Dok osvetu izvršenu vidi
Na mrskome izdajniku! —
Hajdmo brzo belu Smederevu
Dok nas dušman pretekao nije;
Tamo ćemo s’ junački braniti,
Dok se Grgur s pomoću ne vrati!
SVI:
Hajdmo!
(Odlaze.)
|