Poslednja despotica smederevska/6

Poslednja despotica smederevska
Pisac: Laza Telečki
PRVI POJAV

TREĆA RADNjA

PRVI POJAV
(Brdovit predeo oko Golubca.)
BOŽIĆ, TVRTKOVIĆ, DRINOVIĆ, dolaze s vojskom. Doboši i talambasi prestaju.

BOŽIĆ:
Golubac nam već za leđi osta;
Ovud vodi drum u Smederevo,
A uvode još se ne vraćaju
Da što jave; čini mi se, braćo,
Da se Jakšić s jezikom pretrgo,
Kad je reko, da će do tri dana
Nagonit’ nas sa mačem u ruci,
Da s’ kneginji holoj poklonimo.
Evo prođe i nedelja dana,
A Jakšić se još videti ne da
Sa hvaljenim mačem svojim.
TVRTKOVIĆ:
Ne verujem, ni da će s’ pomolit’
Iz bedema smederevskih, već će
Čekat’, dok mu pod nos ne dođemo!
Al’ tako mi sveca! De ga nađem,
Kao ženu popljuvaću njega,
Ako mejdan sa mnom ne uzdeli!
BOŽIĆ:
Ti Jakšići davno su mi mrski;
Svakada se dodvoriti znaše
Do Despota, te oni vladaše:
Al’ danas ću salomiti krila
Tom paunu, il’ ću poginuti!
DRINOVIĆ:
Bre kopilad onu Jeleninu
Da mi je uvatit’, kosti bih im
Izdrobiti dao, da osvetim
Brata Marka, što ga otac njihov
Za reč jednu pogubiti dade.
BOŽIĆ:
Čas osvete tu je već kucnuo.
Ako danas na mejdan ne dođu,
Naćemo ih mi u Smederevu
I potući sve ko kukavice! —
(Uvoda dođe.)
Al’ evo nam uvode. — Šta nosiš?
UVODA:
Kneginjina vojska već se bliži;
Nju predvodi Jakšić sa Stevanom.
BOŽIĆ:
Kolika je vojska? Je l’ velika?
UVODA:
Njih će biti do dvajest hiljada’,
Ponajviše kopljanika.
BOŽIĆ:
Nas je manje, al’ više strelaca;
Ove ćemo zgodno namestiti,
Nek sa onih krševitih stena
Ispuštaju strele jedovite,
Čim na hitac dođu! —
DRINOVIĆ:
Al’ gde knez naš s vojskom zaostade?
BOŽIĆ:
Čuješ topot njegovih konjica? —
Evo kneza s hrabrim vitezovma,
Što će prije krvcu do kapljice
Na bojištu mučnom istrošiti,
Nego l’ stope jedne ustupiti!
ABOGOVIĆ (dođe sa svojima):
Zdrava sreća sokolovi moji!
Eda li ste snremni za boj? —
BOŽIĆ:
Sve da nismo, — kad tebe vidimo,
Svakom krvca u srcu uzavre,
Te se ruka grčevito za mač
Hvata! — Ko junaku takom služi,
Sam junakom ogromnim postaje.
ABOGOVIĆ:
Hvala, braćo! Dobro vas poznajem
I junaštvo vaše. —
Danas ćete imati prilike
Okupati sablje do balčaka
U dušmanskoj krvi i hrabrošću
Zasvedočit’ svojom, da ta krvca,
Što vam teče u čvrstim žilama,
Od kosovskih junaka ostade.
Složno braćo! očistimo zemlju
Od izroda paleologovog,
Da Srbija mira zadobije,
Da izvida svoje grdne rane,
Što zadaše vuci ti grabljivi
Sa razdorom i neslogom svojom! —
Od Šišmana dobri su nam glasi;
Sa strelcima on će s’ zakasniti,
I prispeti kad boj dobijemo!
Stevan ne zna, kakvu ljutu guju
U nedarcu svome hrani; ne zna,
Da će danas Šišman ga izdati.
BOŽIĆ:
Šišman će nam sa svojim izdajstvom
Zadobiti bitku.
(Iz dalje se čuju doboši.)
ABOGOVIĆ:
Al’ slušajte! —
Ha, evo nam gorde Desiotice!
BOŽIĆ:
Zar su tako srcem malaksasi,
Da i žene u boju trebaju?
DRINOVIĆ:
Kneginja je već toliko puta
Sa junaci na mejdanu bila; —
Bar u sobi, ako ne u polju;
Pa zašt’ ne bi i danas na nama
Pokušala dobru sreću svoju
Ljubavnima svojim pogledima?
Možda će nas kog i pobediti!
TVRTKOVIĆ:
U ljubljenju znam da je veštija,
Neg’ u nošnji svetloga oružja.
ABOGOVIĆ:
Poštedite, braćo, oštre strele
Doskočica vaših za drugi put,
Kad pri stolu sedili budemo.
Čas je ovaj suviše ozbiljan,
Lakrdijom da ga skrnavimo.
Kad su prsa pod teškim oklopom,
A u ruci sablja, krvi žedna,
Slabo s’ šala za srce prihvaća;
A čas ovaj života se tiče!
(Jelena, Stevan, Grgur, Jakšić dođu sa svojima s protivne strane.)
BOŽIĆ:
Dobro došla, hrabra muškobano!
TVRTKOVIĆ:
Jesi l’ dobro oči naoštrila,
Da probiju oklop od čelika,
Jer do srca prije dospet’ ne ćeš,
Dok ne pukne gvožđe na grudima.
JELENA:
Ha, zlikovci! Zar vam nije dosta,
Da neverno mača podižete
Na zakonog svoga vladaoca,
No i jezik klevetni pružiste,
Bacajući porugu na ženu?
DRINOVIĆ:
Poštedi nas oštrim pogledima,
Na bojištu njih se ne plašimo;
Trebaćeš ih za kakve gizdavce.
JAKŠIĆ:
Ostavi ih, svijetla gospođo!
Ta gospoda bolji su junaci
Na jeziku, neg svi skupa, što nas
Ovde ima; pusti, da ih mačem
Za neverstvo njihovo nakažem!
BOŽIĆ:
To ćeš teško: mač će ti s’ zaplesti
U kecelju tvoje Despotice.
JAKŠIĆ:
Ha, Božiću; za ovu reč sramnu
Platićeš mi danas krvlju svojom.
DRINOVIĆ:
Ćut’, hvališo; znadem ti junaštvo,
Sa ženama eto u boj ideš.
BOŽIĆ:
Čudo mi je, da još mača nosi;
Bolje bi mu ličila preslica.
GRGUR:
Hajdmo, hajdmo u široko polje,
Nemam mira, dok krvi ne vidim!
TVRTKOVIĆ:
Samo nemoj tico žutokljuna,
Da odprneš bezobzirce s boja,
Dok ugledaš krvcu od junaka.
STEVAN:
Tvoju želim prvo ugledati,
Bezobrazno pseto! ——
ABOGOVIĆ:
Sad je dosta više slušat ne ću
Te prepirke što srame junaka! —
Već, kneginjo, kazuj želju svoju.
JELENA:
Na kolena, želim, da kleknete,
Pa da tako milosti prosite
Od vladara svoga uvređenog.
BOŽIĆ:
Skromna želja!
DRINOVIĆ:
Izvršenu ne će nju videti.
JELENA:
Oružije dole, buntovnici;
Još jedared evo zapovedam!
I poslušat’ ko me sada ne će,
Ne će naći u mene milosti.
BOŽIĆ:
Zar ti srce znade što za milost?
ABOGOVIĆ:
Stoj, Božiću! — Poslušaj, kneginjo!
Gordost tvoja i tvojih sinova
I raskošnost bezkrajna u dvoru
Tvom despotskom već je dodijala
Vlastelinstvu i narodu celom;
Narod veće ne mož’ da podnosi
Grdni namet, koji je na njemu;
U zemlji je nered ovladao,
Nig’ ko štuje zakon, niti sluša
Poglavare svoje! — — —
Od svuda se bura na nas diže
Sa grozećim mrgodilom svojim; —
A ni od kud prijatelja nema,
U koga b’ se pouzdati mogli,
Ako zemlji do nevolje dođe; —
Gordost tvoja sve ih otuđila
Od nas veće, a ti jošte ne ćeš
Da prelomiš strast tu nerasudnu,
Da s’ okaneš ništavog bezumlja! —
S toga smo se evo oružani
Iskupili, vlasteli i narod,
Da te svojski na to pozovemo:
Ako svega tog se ne ostaviš
Ako namet s naroda ne skineš
I svečano ovde ne obrečeš,
Pred narodom i pred vlastelinstvom,
Da ćeš zemljom bolje upravljati,
Štedit’ narod, štovat' prijatelje, —
Reči više prosipat’ ne ćemo,
No mač neka međ’ nama presudi!
JAKŠIĆ:
Zar porugu ’vaku da slušamo
Još i dalje? — Šga smo zastanuli?
STEVAN, GRGUR i JAKŠIĆ:
Za mač, za mač, da mejdan delimo!
ABOGOVIĆ:
Za pravdu smo sablju potrgnuli,
Pravda će nam snagu mišci dati;
Našem maču sam Bog će pomoći.
STEVAN:
Našem đavo, ako biti mora!
JELENA:
Bože, Bože! —
Zašt’ gromove ne prospeš s nebesa
I ne sagreš ove izdajnike? —
Zašt’ Dunavo ladno iz korita
Ne iscrpiš, te valove mutne
Na krvničke glave im ne prospeš,
Da zagušiš ovim bezbožnikom
Reč u grlu tome klevetničkom? —
Ha, nek bude! — Hajdmo u boj dakle! —
Krvca srbska, što s’ danas prolije,
Na vaše će crne pasti duše;
Ne mogli je bogda nikad sprati
No da jošte na strašnome sudu
Pred pravednog Boga iziđete
Okaljani usirenom krvlu
Braće svoje!
BOŽIĆ:
Na što slušat’ kletve
Budalaste? — Za mač, braćo! U boj!
SVI:
U boj! u boj!
(Svi odlaze.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Telečki, umro 1873, pre 151 godina.