Poslednja despotica smederevska
Pisac: Laza Telečki
TREĆI POJAV



TREĆI POJAV
(Ulice Smederevske. — Boj, trube, napadaji, seča. Despotovi dvori u plamenu.)
(Izlazi četa uplaireni Jelenini vojnika; gungula)


PRVI VOJNIK:
Kud si nago? — Ovamo je propast,
Šišman nam je dvore popalio! —
DRUGI VOJNIK:
Još je gore tamo; — Turčin nas je
Sa svih strana neverno opleo —
Na odpor se nemož ni misliti.
TREĆI VOJNIK:
Tako dakle uzalud ginemo!
DRUGI VOJNIK:
Zato bež'mo!
PRVI VOJNIK:
Da bežimo, veliš? —
To baš ne ću, ma mi glava danas
Sabljom turskom posečena bila.
ČETVRTI VOJNIK (dojuri):
Kojima su noge zaostale
Nek se spasu još dokle je vreme;
Ko s’ uzbrani, grob će si zgraditi.
(Svi nagnu bežati.)
(Jakšić sa Stevanom dođe im na susret.)
JAKŠIĆ:
Kud bežige? — To l’ vam je junaštvo?
Kukavice! — Amo u boj zamnom!
DRUGI VOJNIK:
Nejdi kneže, tamo sve izgibe!
JAKŠIĆ:
Šta, da nejdem? — Gnjile kukavice!
Ko vas rodi, kad tako zborite?
Srbija vas nije odranila —
Jer ne bi je danas ostavljali
Sramno tako u najvećoj nuždi;
Ta ni štenci ne će ostaviti
Mater svoju kad je sa svi strana
Sve najljući zverovi okupe, —
No jošte će oko mrtve majke
Kupiti se, braneć telo svoje
Raniteljke u samom mrtvilu! —
Kud ste naumili? —
Ka ženama svojim? — Ta te će vas
Preslicama odagnat’ od sebe,
Što im porod tako okaljaste!
Il’ tuđinu? — Taj će vas prezreti, —
Jer ne treba za gosta kukavca,
Koji ne zna braniti ognjišta,
Natopljenog skupocenom krvlju
Poaštenijih svojih pradedova! —
Hajd’te za mnom! — Kad nam valja mreti,
Poginimo ka naši dedovi; —
Njinu slavu kaljati ne smemo;
Nije ona naša stečevina!
PRVI VOJNIK:
Šta stojite? Hajdmo za Jakšćem!
SVI:
Hajdmo za njim kad je krajnje vreme!
(Svi odu.)
ŠIŠMAN (dođe):
Šta je; gori?... Gorte gordi dvori!
Sagorite i greh onaj crni,
Koji majku u pako mi sruši,
Kad joj otac poljubac ukrade,
Vinovnika Šišmanovog bića! —
Ta mi vatra očinskoga dvora
Gasi oganj u osvetnim grudma —
Oganj moram ognjem zagatiti!...
Gor’te dvori! — Nekada mi otac
U vama je mater prevario,
Pak ćutaste; ne hteste odati
Greh taj crni svetu radoznalom
No ga verno kriste međ zidove
Ne htedoste srušiti se tada
Nad grešnici!... Rušite se sada...
Ali tajnu one gluve noći
Zaroniti više ne možete!
Još koji čas svet će znati ko sam,
Pak će mi se smerno pokloniti!
DRINOVIĆ (žurno dođe):
Zla ti sreća na odmoru tvome;
Jakšić eno potisnu Božića
Iz obkopa s nova... grdna je nevolja
Lasno će nas opet razgoniti
ŠIŠMAN:
Ha Jakšiću, evo i Šišmana;
No se čuvaj, u mene je sablja
Koja seče najtvrđe oklope.
(Odu oboje.)
Jelena i Grgur (sa strane odkud je vatra)
GRGUR:
Stani, majko; ne mogu ti dalje;
Noge su me već slabe izdale
Koračajuć po gustome mraku,
Koj’ me jadna od svud okružava.
JELENA:
Da stanemo? — Kuku meni tužnoj!...
Al’ tu će nas dušman sustignuti.
GRGUR:
Nek sustigne... nek raskine jednom
I poslednju žicu, što me jadna
Jošte za svet veže. — Nek prekine
Život ovaj mučan i čemeran,
Da s’ prekine i povorka jada
Već nesnosnih mojih!...
JELENA:
Kuku meni... kuku nesrećnici!...
Sve dušmani danas uzeše nam. —
Dvori eno u plamenu bukte;
Stub visoki slave Brankovića,
Kog zgradiše mučno pradedovi,
Već se ruši i u gustu tamu
Neznatnosti pada!...
Rastopi se na žestokom ognju,
Kojim dušman hranište mu spali,
Gde s’ održa toliko stoleća!...
Buntom mrskom uzdrmani presto
Srbski survao se veće...
Nikada ga više podić’ ne će
Od Srbina niko... Sa plamenom
Naših belih dvora ugasi se
Nada moja, koja me krepljaše
Sve do sada!... Sa pepelom onih
Izgorelih gordih razvalina
Zaroni se sva budućnost vaša!
Ima l’ degod vladara na svetu
Nesrećnijeg od mene nesrećne?!
STEVAN (dođe):
Bež’mo, mati... bežimo, Grgure...
Uzastopce smrt za nama juri!...
Prijatelji svi nas ostaviše,
Jedan Jakšić još se za nas bori;
Neverni je Šišman preoteo
Veće maha, pa sad besni kao
Divlji vepar međ’ našima!...
Naša sreća već je utonula,
Naše nebo već je potavnilo,
Naša zvezda za navek zaiđe!...
S jedne strane Šišman pritisnuo,
S druge strane Turci navaljuju,
Što Šišmanu u pomoć dođoše;
Oni niču ko iz crne zemlje
I jurdišu kao gladni vuci,
Da se našim razdorom koriste!...
JELENA:
Zašt’ pogibe danas Abogović?
Zašt’ prenagli sa smrću njegovom,
Te podstače protiv nas sav narod?...
Kada dođe veće na pomiru,
Zašt’ bratinsku ruku ne pružiste,
Već slušaste reči izdajnika,
Te ga smrti groznoj predadoste!...
Smrt njegova... smrt je nama svima;
S njim propade i cela Srbija!...
STEVAN:
Sada vidim, šta smo učinili!...
Al’ kajanjem već ne odklonismo
Crnu propast, što pred nama zija. —
JELENA:
Da on živi, sve bi drugče bilo...
Al’ premišljat’ sada nije vreme; —
Hajde, bež’mo, jadna deco moja; —
Čamci stoje za nas na Dunavu,
Spasimo se na ugarsku stranu. —
A Srbija... za nju je već kasno!
STEVAN:
Već pomoći ni od kuda nema...
Sudba naša — sudba je naroda!...
Gospodari do sada smo bili,
Od sada smo tuđinski robovi...
(Čuje se blizu seča.)
Žedni vuci štekću već za nama...
Hajde,... bež’mo... uskorimo brže...
Jer milosti od njih se ne nadaj!...
JELENA:
Zbogom, zemljo!... Nikada te više
Videt’ ne ću u životu svome!...
GRGUR:
Zbogom, zemljo... — mili zavičaju!...
Tama tvoja još mi svetlost beše, —
U tuđinstvu još tamnije biće!
STEVAN:
Zbogom, rode... zbogom, domovino!...
Za mene si za navek propala...
Nikada te svojom zvati ne ću!...
(Odu svo troje.)
ŠIŠMAN dolazi u borbi s JAKŠIĆEM.
ŠIŠMAN:
Ha, Jakšiću, eto krv ti curi...
Samnom danas loša ti je sreća!
JAKŠIĆ:
Neka curi... nek potokom lije...
Al’ jošt snage u mišci ostaje,
Da t’ nakažem za crno neverstvo.
ŠIŠMAN:
Stoj, Jakšiću ne prolivaj krvcu
Iz mog srca, Nemanja je izvor
Ove krvi;... presto srbski moj je; —
Despot Lazar otac mi je bio,
Ja sam sin mu najstariji!...
JAKŠIĆ:
Ha, s tim gore... s tim gore po tebe;
Na braću si mač krvav podigo!...
(Rani Šišmana.)
Evo za nji!...
(Probode ga.)
Ovo za Srbiju,
Koju ti si u propast bacio!
ŠIŠMAN (pada):
Dobro si me, pseto, pogodio,...
Kraj je sada svemu!...
JAKŠIĆ:
Kamo sreća da sam ti neverstvo,
Što s’ nosio u grudma otrovnim,
Još zarana upoznao...
Ne bi danas cela zemlja srbska
U čeljusti divijemu zmaju
Sama uletila!...
Abogoviću... Abogoviću!...
Zašt’ se dasmo od ovog krvnika
Obmanuti... u propast survati?...
Kraj je svemu... sve je već propalo!...
Hajd’, Jakšiću, sad u boj najljući,
Jer i tebi valja danas mreti,
Kad poslednji čas Srbiji kucnu!...
(Ode.)
ŠIŠMAN:
Oh, kako me ljuto rane tište...
Dajte, vode... samo jednu kapku...
Il’ secite... isparajte grudi
Zlokovarne ove...
One vam spraviše... svima propast...
Ja sam izdo zemlju Mahometu...
(Diže se mučno na ruke.)
Čuješ, smrti ja sam izdaica! —
Ne dolaziš jošte?...
Dajte vode... dajte jednu kapku, —
Žeđa... pali grudi... rasporene...
Il’ daj krvi srbske, da s napijem...
Krvi srbske... ha, ha!... ili svoje!
Čekaj, paklu... ne davi me tako;...
Uzmi dušu, — samo me ne muči!...
Ha, ha!... Dušu uzmi!... Ta tebi je
Davno veće namenjena, paklu...
(Otiskuje rukom po vazduhu.)
Oh, ne guši... ne guši me tako...
Ti s’ to oče?... Što s’ na mene mrštiš?...
Zar ti nisu dela sinovljeva
Po volji bila?... Ha, ha!
Zar si i ti već u paklu, oče?...
Evo t’ sina... uzmi moju dušu, —
Iskupi se sa njome iz pakla...
Samo nemoj gušiti me — i ti!...
A vi drugi?... Šta će te vi sa mnom?...
Zar se — cela Srbija podigla...
Da me muči... da me davi... guši?
Ha, evo me... Gle, kako s’ smejete!...
Crni druzi, — smejte se... smejte se...
Evo vama — i crnog... Šišmana!...
(Umre.)
JAKŠIĆ (dođe teško ranjen):
Ovde će mi život da s’ ugasi,
Koji beše Srbiji posvećen!
Oh, Srbijo, tvoj pad većma tišti
Srce moje, nego što će duša
Da ostavi umoreno telo!...
Sjajna s’ bila nekada, Srbijo;
Al’ prokleti razdor međusobni
Pomrča ti tvoje sunce jasno...
Od sada će, — oh, zemljo nesrećna, —
Gusta tama sa crnilom svojim
Tvoje grudi pritisnuti...
Krst će pasti;... mesec će ti sjati,...
Bog zna, kad ćeš opet vaskrsnuti
Iz mračnoga groba tvoga!...
Od vazduha rane zaladneše; —
Smrt, osećam, bliži mi se srcu,
Da mu udar ladnom rukom svojom
Obustavi za navek!...
Sa tobom sam, Srbijo, živeo, —
Sa tobom ću evo i da umrem!...
Ja svoj poso svrših... Zbogom... Zbogom ...
Zemljo mila mojih pradedova —
(Umre.)
(Na polju žagor i tutnjava.)
Mahomet dolazi, a za njime sa sviju strana kuljajuTurci.
MOHOMET:
Radujte se, moji sokolovi!...
Pred nogama vašega Padiše
Leži veće u prahu Srbija!...
Al’ je naše junaštvo ne dobi:
Njihov razdor zemlju nam predade.
Sablje svoje i ne napoismo
Krvlju srbskom,
U zamenu za polje Kosovo.
Kad ovamo u grad uljezesmo,
Behu skoro sve ulice prazne,
Krom mrtvaca, što u krvi svojoj,
Prolivenoj bratovljevom rukom,
Nagomilani ležaše...
Niko jošte tako ne zadobi,
I bez jednog sablje okršaja,
Kraljevinu celu!...
Zrela beše za propasg Srbija, —
Zrelo voće i samo opada!...
No koj’ ovo, u mrtvilu bledom
Što ukočen tu na zemlji leži?
Zagledaj mu lice! —
SAID-PAŠA:
To je Šišman!
MAHOMET:
Šišman... Šišman? — Zar i on pogibe?
Malena je još to mu nagrada
Za nevernu, podmuklu mu dušu:
Turčin bi mu još bolje platio!...
Sad zaiđ’te po čitavoj zemlji,
Sec’te, koljte i staro i mlado;
No mušku mi decu pokunite
I dones’te meni u Jedrene. —
Taka krvca žestoka, junačna,
Suđeno je, da koranu služi!
Ta će krvca tursko gospodarstvo
Održati nad holim đaurom;
Ta će tursko utemeljit’ carstvo,
Ti junaci uzvisiće Turstvo!



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Telečki, umro 1873, pre 151 godina.