Poslednja despotica smederevska
Pisac: Laza Telečki
PRVI POJAV



PETA RADNjA

PRVI POJAV
(Dvorište u despotskom dvoru.)
ŠIŠMAN i PRIDVORNIK jedan, dođu.


ŠIŠMAN:
Dobro pazi; kao što ti rekoh,
Svojom glavom jamčiš mi za njega!
PRIDVORNIK:
Kada dželat svoj poso dovrši,
Glavu ću mu sam u dvor doneti.
ŠIŠMAN:
Pa mu ne daj, da s’ vazdan ispriča;
Mogao bi stoku pobuniti
Gladkim rečma iz laskava grla,
I srca im meka obmanuti,
Da ga puste!... Ja ga dobro znadem,
To je velik lisac!
PRIDVORNIK:
Čim s’ ukaže, znak dželatu daću!
(Ode.)
ŠIŠMAN (sam):
Ha, ha! Valjan danas lov učinih...
Sama tica dođe u vigove!
Kraj se bliži već nameri mojoj;...
Za po časa Abogović svrši! —
Nek’ odlazi, i vreme je veće;
Do sada mi lepo pomagaše,
A od sad bi na putu mi bio...
Što on poče, ja ću da dovršim:
Krvav barjak bunte razdražene
Što ga on ispusti, ja ću dići
Jošte žešće protivu kneginje,
Da osvetim tog Abogovića,
Kog ja poslah u pakao crni!...
Ta za mnom će narod rado poći,
Da osveti svojega ljubimca
Na kneginji mrskoj...
Natrag misli!... Evo ih dolaze.
(Stevan i Jakšić dođu.)
STEVAN:
Pa jesi l’ ga video, starino,
Kako s’ poče s prva odupirat’;
Ko pomaman na noge poskoči,
Kada vide lance gde doneše. —
Al’ više nam nauditi ne će;
Poslednji put besnio je danas.
JAKŠIĆ:
No kneginja ništ’ o tome ne zna;
Ja se bojim, da nam ne pokvari,
Što sa mukom teškom dostigosmo,
Te propusti pomamnoga tića,
Da u oči posle nama žešće
Još zaleće... Kneginja ga tajno
Još jednako ceni i poštuje...
STEVAN:
Šta, Jakšiću, njega da propusti?...
Prije svoju izgubiću glavu!...
Al’, Šišmane, je li sve pripravno?
ŠIŠMAN:
Na gubištu dželat spravan stoji.
STEVAN:
Moj Šišmane, velika ti hvala,
Ti izbavi nas od buntovnika!...
Al’ evo nam sokola pomamnog
Sa vezani krili!...
(Abogovića vode u lanci pod stražom.)
Gde Despote srbskog u lancima?
Kakva njega nevolja nagoni,
Da promene narukvice carske
S tvrdim gvožđem?... Il’ si grešnik teški
Pa naumi danas pokajat’ se,
Te sam sebi kaštigu izabra?...
More kneže, pa gde ti je kruna,
Valjalo bi, da s’ i nju poneo?...
Sramota je to od vas, gospodo,
Da pustiste Despotu bez krune
Polaziti na sretno venčanje
Sa prestolom srbskim!
JAKŠIĆ:
Šteta, što će ova redka glava
Pasti danas pod mačem dželata...
3a krunu je baš stvorena bila!
ABOGOVIĆ:
Bože... Bože!... Vidiš li porugu,
Koju snosim od ovih zverova?...
Ha, zlikovci!... Zar vam nije dosta,
Da zgaziste reč zadanu svoju,
Nego mi se jošte i rugate?...
Na veru me amo domamiste,
Da me posle dželatu predate,
Jer junaštva ni tolko nemaste
Da sa mačem potražite mene
U krvavom boju, no se kriste
Kao guje iza tvrde stene,
Čekajući na zgodan trenutak,
Iznenada da mi priskočite
Sa otrovom svog pakosnog srca!...
Hajd’ neka vas!... Trenutak će doći,
Kad ćete se ljuto pokajati,
Proklinjati miso bezbožničku,
Što zgaziste u bezumlju svoke
Reč zadanu!...
STEVAN:
Od tebe se tome naučismo;
Ti si prvi kletvu pogazio,
Kojom si se zakleo kneginji,
Da je nikad izneverit’ ne ćeš;
A posle si buntom se digao,
Da nas srušiš s prestola dedovskog!
ABOGOVIĆ:
Oh, kam’ sreće, da sam vas srušio,
Da ste dosad već u paklu crnom,
Kud upravo svi i priličite;
Te bi danas srbska otačbina
Čista bila od grčkoga gada,
Svetu krunu njenih pradedova
Što okalja verolomstvom svojim!...
Za po časa spašće ova glava
Sa ramena mojih... ona dosad
Još ne klonu nikad pod udarcem
Dušmanskoga mača; ruka ova
Prva beše na maču čeličnom,
Kad trebaše branit’ domovinu,
A poslednja krvavo je gvožđe
Ispuštala natrag u korice....
Sad će klonut’ pod nožem dželata —
Al’ s njome će klonut’ i Srbija...
Smrt je moja — smrt cele Srbije!...
JAKŠIĆ:
O, ne boj se, polazi spokojno;...
Zaostaje još dosta detića,
Koji će je uvek branit’ znati
Od ovakih gnusnih buntovnika.
ABOGOVIĆ:
Zlikovaca dosta zaostaje,
Koji će joj noktima svojima
Razdirati živce; zaostaje
Jošte dosta tigrova i guja,
Koji će joj krvcu rastočiti,
Žeđu ljutu samo da zagase
Na krvavom, vrelome izvoru
Izdrobljenog bratinskoga srca!
Još ste složni dok je mene živa,
Jer imate na koga bacati
Jed pakosti iz želudca svoga;
A kad mene ne bude na svetu,
Ustaćete jedan na drugoga
S noževima krvavim u ruci,
Naoštrenim na tocilu svoje
Strasti neobuzdane...
Jer srce vam ne zna druge rane
Osim krvi čovečanske!...
ŠIŠMAN:
Gospodaru, na što slušat’ dalje
Budalasta zbora bezumnika? —
Zapovedi, nek’ pogana usta
Za navek mu jednom zapuše se!
ABOGOVIĆ:
Zar s’ tu i ti, satansko koleno ? —
Dobro ti je tvoje crno delo
U savezu s mrskim podzemnikom
Ispalo za rukom;... providim te,
Đavole podmukli! Al’ će skoro
I tvoj časak poslednji kucnuti.
A kap svaka krvi prolivene
Srbske, vraže, na tvoju će glavu
Tu podmuklu pasti! — —
To j’ satana, što nas bezazlene
U paklenu mrežu svoju skotka...
Čuvajte ga s’, sve će vas izesti!
STEVAN:
Ćuti, pseto; rad si da zavadiš
Na samrti nas ovako složne?..
Kano vaška, kad lanac gvozdeni
Oseti na vratu, pa zubima
Oko sebe kida, što god dođe
Do čeljusti zapenjeni. —
Al’ loša te sreća poslužuje;
Eto t’ lanca, na njemu istupi
Izoštrene zube;... njega obli
Otrovanim smetom žuči svoje;
Al’ nas nikad više trovat’ ne ćeš.
Vodite ga! ...
ABOGOVIĆ:
Hajde, vodite me! —
Nikada se jošte Abogović
Ne poboja smrti...
Od malena on se navikao
Smelo njojzi u oči gledati! —
Al’ smrt moja biće osvećena!...
(Ode sa stražom.)
STEVAN:
Badava si, pseto, trudio se,
Da poseješ i među nas seme
Razdora, nesloge... Osvrni se.
Mi stojimo tvrdi kao stena; —
Jedan drugog izneverit’ ne će!...
Sad na noge!... Još nam zaostaju
Pristalice ovog buntovnika;
Jednim mahom nji će mo rasuti,
Kad ovoga s puta uklonismo. —
Glava pada;... a trup će za glavom! —



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Telečki, umro 1873, pre 151 godina.