Poslednja despotica smederevska/11
| ←Drugi pojav | Poslednja despotica smederevska Pisac: Laza Telečki TREĆI POJAV |
Prvi pojav→ |
TREĆI POJAV
(Abogovićev čador u stanu pod Smederevom.)
ABOGOVIĆ (sam dođe, držeć pismo u ruci):
Ne verujem čisto samom sebi!...
Na pomiru sama ona zove?...
Valjda misli, da ugalj prokletstva,
Kojim mi je srce otrovala,
Bistru pamet tamom obavila,
Jošte tinja u grudima ovim? —
(Čita.)
„Zar sa naše mržnje i prokletog razdora da cela Srbija strada? — Zašt’ da narod kukavan pati od nesloge naše?“
(Sedne i zamisli se.)
Tuđa pomoć izostala mi je;
A Turci se veće uputili
Sa tlačećim korakom Srbiji!...
„Kako znate!“ kralj bosanski reče;
„U vaš razdor mešati se ne ću!“...
Tako svaka kukavica znade!...
Bosno, Bosno... ti ćeš biti kriva!
Sestre svoje rođene s’ odričeš...
Sama sebi grob ćeš iskopati;
Jer ne stane l’ Srbije sa sveta,
I tvoj čas će poslednji kucnuti!
No ako je ovo pozivanje
Na pomiru tek novo pritvorstvo,
Nova mreža osvete očajnje?!...
Ne, ja nejdem njima!...
Al’ čime ću dočekat’ Turčina?...
Danas sutra biće na granici!
Zar razdorom i neslogom mislim
Da odbijem proždrljivog zvera,
Koji veće čeljusti otvara,
Da proguta kukavnu Srbiju?...
Moram ići!... To Srbija ište;
Nužda njena — nužda je i moja,
Ta za nju ću i poslednju kapku
Krvi svoje rado istočiti!...
Neka bude smrt izvesna tamo —
Idem... idem!... Ta spasenja narod
Izčekuje od Abogovića,
Od njeg’ traži melema za rane,
Što prokleti razdor zadade mu...
I on će mu naći izcelenja,
Il’ će ladnu smrt zagrlit’ voljio!
(Božić dođe.)
Ha, Božiću, baš dobro, te dođe!
Od kneginje evo knjigu dobih...
Poziva me sebi na pomiru.
BOŽIĆ:
Al’ otići nisi naumio?...
ABOGOVIĆ:
Od pomire moje sa kneginjom
Spasenju se nadam celoj zemlji...
I ja sam se rešio, da idem!
BOŽIĆ:
Ja ti velim, nejdi, gospodaru!
Slutnja neka na srce mi pala;
Lasno može istinom postati,
Što mi danas tek kao u tami
Izlazi pred oči. —
Na taj poziv ne bih im išao!
ABOGOVIĆ:
Moram ići, Božiću, ja moram!...
Kralj bosanski od samog pomisla
Na ustanak već se ustravio,
Te s’ povuko kao puž u ljusku;
Bugarsku je dušman pritisnuo,
Ne sme narod ni da se pomakne;
Arbanasi sami među sobom
Ne složni su, — po primeru našem! —
Pa od kud nam pomoći? — De reci!—
A Turci se kreću od Jedrena
Sa četama svojim; amo jure
Kao gladni vuci iz planina —
Pa ako se sad ne izmirimo
I složke im na put ne stanemo...
Srbija je pala...
Za navek će biti izgubljena!...
Turci znaju za našu neslogu,
Prilikom će zgodnom hasniti se!
BOŽIĆ:
Al’ ako ti naša Despotica
Reč zadanu neverno pogazi, —
Kao što je veće više puta
Učinila — šta ćeš onda? Šta li
Mi ostali? —
ABOGOVIĆ:
Oh, nemoj me odvraćat’ Božiću!...
Zar da s nova razdor započne se,
Koji nam je sve najbolju krvcu
Poharčio našu, stamanivši
Uzorite tolike junake?...
Sela stoje i sad popaljena,
Njive su nam pogažene, puste ...
Ratar žudno mira izčekuje
Da ponovi sa trudom znojavnim,
Što kopite konjske nemilosno
Potlačiše!... Pa sad opet jadan
Da s’ prevari u nadanju svome ?...
Ne; klegva bi cele zemlje srbske
Na mojoj se glavi izvršila,
Jer na meni beše, mir i sreću
Da povratim zemlji....
Tisućom bi siročad me klela,
Što ih liših nege otaca im
Brižljive i marne;
Majke bi me srbske proklinjale,
Što sa mene sinci izgiboše...
Zar prokletstvo vako da me stigne?
Ne, zaisga ne će! — Abogović
Živi jošte samo za Srbiju,
Njenoj sreći žrtvovaće svoju!...
BOŽIĆ:
Ti se nadaš, sa ovim korakom
Da odkloniš od zemlje prokletstvo,
Koje nas je, — na žilost je tako! —
Tolko krvi već junačke stalo;
Al’ šta, ako sa ovim korakom
Još učiniš gore?... Razdor kleti
Još većma će rzzplamtiti srca
I raspirit’ strasti razuzdane,
Ako tebe nesreća pogodi...
A bojim se... ja se jako bojim...
ABOGOVIĆ:
Neka bude!... Zahtevaju l’ krvi,
Evo srca, neka ga raspore
U besnilu svome, pa neka se
Mojom krvi žedni već napoje...
Krv naroda tek da se sačuva;
Trebaće nam Božiću što prije!
Nek’ na meni bolje budu oni
Izdajice, neg ja na narodu!...
(Glasnik dođe, sav razbarušen od hitnje.)
Šta je? — Šga mi nosiš?
Glasnik:
Gospodaru,
Zao ti glas sa međe donosim;
Oko Niša silna Turska vojska
Pritisnula polje; niko ne zna,
Kud je Sultan s vojskom naumio;
Al’ Srbiju teško će obići!
ABOGOVIĆ (dade glasniku znak, da odlazi):
Čuj, Božiću, Turci su kod Niša;
Zar svađene da nas doma nađu,
U razdoru gadnom raskinute? —
Ne, ja idem... idem Despotici!...
Opasnost će nova, koja grozi
Domovini našoj, izmirit’ nas;
Pri promislu na nevolju novu
Zbližiće se srca razdražena,
Stišaće se krvca uzrujana;
Mržnju ćemo staru zaboravit’,
Koja nas je dosad rastavljala;
Ako ruke ljubav nam ne sklopi,
Sklopiće ih sveobšta nevolja! —
Čuj, Božiću ti ostaješ ovde,
Mesto mene ti ćeš zapovedat’;
A ja idem da ti skoro dođem
Sa radosnom vešću od kneginje!
BOŽIĆ:
Oh, daj Bože da se skoro vratiš!...
Ti polaziš s jakim pouzdanjem,
Da ćeš svršit’, što si naumio;
Srećno t’ bilo, — al’ ja se ne nadam.
ABOGOVIĆ:
Ja bih reko, ti s’ uzalud brineš,
Prijatelju dragi. —
Šta b’ hasnilo kneginji Jeleni,
Da mi uzme život? — Ta vi drugi
Ostajete jošte pod oružjem;
A pre bih se ja njoj poklonio,
Neg’ vi što bi!... A veru mi daše,
Da ni dlaka na glavi mi ne će
Povređena biti—
I Šišman mi evo o pomiri
Ovde piše;... on drži zacelo,
Da ćemo se bratinski složiti;
Šišman bar me izneverit’ ne će ?!
Neg’ učini, kao što ti rekoh;
Id’ Božiću, vojvodama kiži,
Da su mirni, dok se ja ne vratim.
BOŽIĆ:
Istina je, starij’ sam od tebe,
Al’ priznajem tebe za vrsnijeg,
I poslušat’ uvek sam te gotov.
(Ode.)
ABOGOVIĆ (sam):
Kocka pade!...
Miriti se idem sa kneginjom...
A je l’ možno izmirit’ se s njome?
Je li možno rane izvidati,
Što zadade ona srcu mome?...
Ne,... nikada!... moje će se rane
Još u žešćem bolu pozlediti,
Otrovaće srce bedno ovo!...
Al’ pregrdne rane mog naroda
Izceljene biće!... Srbska zemljo,
Tvoj mir mome srcu smrt donosi;
Što je tvojoj rani melem blagi, —
Otrov ljuti životu je mome!...
Ali čašu gorkoga pelena,
Kojim ti je sudba nazdravila,
Iskapiću danas mesto tebe,
Ma gorčina ljuta do groba mi
Razdirala i palila grudi!...
(Odlazi.)
|