POSETA
Dremež pao na bol, misli — želja nema;
Duša kao sva u telu; umor steže
Noge, ruke, oči, glavu i sve drema;
Apatija i klonulost miru teže.
Apatija i klonulost — reči stvari;
A dosada preko svega mili, tiska,
Težnja sreće vidna, prazna — nigde čari,
Nigde ičeg da se žali, da se iska.
Jutro, podne, veče,
Nebo mutno, vedro,
Kiša, sunce, radost,
Prošlost, ljubav, mladost,
Strast, navike, žudi,
Borba, slava, ljudi,
Oko suzno, čisto,
Lica nova, znana —
Uvek svakog dana,
Uvek jedno, isto.
Uvek jedno isto ponavlja se, eto,
Monotono, tromo, bez ikakva cilja;
I otkuda, zašto, čemu zima, leto,
Dani, zvezde, zemlja, čovek, kamen, bilja.
Uvek jedno isto, uvek isto, jedno!...
Odvratnost se širi životom i smrću,
Odvratnost se širi jezivo i ledno
I pada, pritiska, a magle se zgrću.
Kroz polusvest jedva
Opaža se tama
Prostrana i bleda,
A nema pogleda;
A i misli nije,
Samo srce bije:
Možda viče, zove
Misli, želje, snove,
Što ih samrt piri
Dok se tama širi.
Svud se tama širi i po njoj se kreću
Neke senke što se, ustremljene, nagle
I prilaze, vuku, u povorci sleću;
Ne vidi se ništa, negde nose magle.
I, kostiju, krvi k'o da sada nesta!
K'o da sve iščeze neosetno minu!
Zar ničega nema? i zar život presta,
U vizije svoje razli se i plinu.
U oblik pre svega,
U postanja svoja,
U prolaznost trajnu,
U večitost tajnu
Atavizmom nekim
3a starim dalekim —
Duh čovečji bega
I na prostor staje,
Razum ne zna gde je,
Oko njega šta je.
Razum ne zna gde je, a duh tako hodi,
Posećuje vreme i predele trajne,
Kolevku postanja koja sve nas rodi,
Smrt, svetlost i život i večite tajne.
Najzad sve je isto, i svest snova dođe,
Horizonat misli vedriji je samo.
Apatija nesta i klonulost prođe,
Al' podsećaj stoji da se išlo tamo.
1905.
