Poseta (Božidar S. Nikolajević)
| Poseta (1903) Pisac: Božidar S. Nikolajević |
Kad si pošla, dan je bio mutno tavan,
I pun snega. Tad pred tobom poče ti’o
K’o iz mrtvih, da se budi bol uspavan —
Bol koji je na dnu duše skriven bio.
I u tuzi što je rasla, živo, kao
Val kada se vodi otme, pa zapѐni,
Ni rečice jedne reći nisam znao —
O tako je čudno teško bilo meni!
Svi bejaste razgovorni, a ja zanet;
U mislima mojim plamnim, bez jedinstva,
Mešao se jad moj celi, tobom nanet,
Sa ljubavlju prema tebi iz detinjstva.
Tad osetih, sa trepetom, da me jedno
Opet silno tebi vuče — uspomena
Na to doba, majski vedro, k’o cvet čedno —
Samo s bolom sad kada si tuđa žena.
I osetih u blizini tvojoj tada
Ono čemu ne mogadoh da odolim:
Kako moja volja slabi, kako pada,
I kako te sad još više, više volim.
Izvor uredi
- 1903. Srpski književni glasnik, godina 1903, knjiga 3, str. 187.
|