Pop Ćira i pop Spira/13
Glava trinaesta
U kojoj je pripovedanje, ili bolje reći izveštaj, gđice ili gđe Gabriele, koja je uvek vrlo dobro obaveštena bila o svemu i svačemu, i znala do najsitnijih detalja sve što se dogodilo (pa i što se nikad ni dogodilo nije) u selu; i koja je, budući dosta besposlena, vršila ulogu i podmirivala potrebu seoskog »Tagblata« ili još bolje »Interesanteblata«.
Ovaj sastanak i razgovor između popova bio je tako oko devet časova. Toga istoga dana posle podne, pripovedale su se čudne i neverovatne stvari o tom događaju. Uveče toga dana znalo je celo mesto, i levo i desno od Velikog sokaka pripovedalo se u svima kućama o tom zbitiju. A zasluga za to pripada gđici Gabrieli. Ona je bila kao neka vrsta mašamode u selu. Otmeniji su je zvali »seoskim telegrafom«, a paori »seoskim dobošem«, a nazvana je tako ne onako napamet, nego što je doista ličila i na jedno i na drugo. Što se god dobro ili zlo, lepo ili ružno, desilo u jednom kraju, za tili čas saznali su svi ostali krajevi, od Švabine suvače, pa sve do iza vašarišta. A znala je dobro i nemački, pa joj je utoliko širi bio teren i polje rada za kupljene i rasprostirane novosti, i sa tih premućstava bila je prisna prijateljica sa gđom Cvečkenmajerkom, mesnom babicom, kojoj je svaki dan išla na jauzn sa štrikerajem u korpici. Tu su jedna drugoj raportirale što je koja doznala, i posle raznosile vrlo savesno i revnosno novosti po selu.
Koja je od njih prva doznala za taj strašan događaj, to vam pisac ne ume da kaže, jer je svaka prisvajala za sebe tu zaslugu da je ona prva saznala pa onoj drugoj kazala. Odmah posle ručka, uzela je gđa Gabriela (molimo čitaoce za izvinjenje što ćemo je zvati čas gđom, čas gđicom, jer tako su i u selu svaki čas grešili) uzela, dakle, štrikeraj u korpicu, pa poletela i zaredila po kućama i sokacima. Prvo je otišla gđa-nataroševici, dakle u beamterske, odatle u trgovačke, a posle u majstorske kuće, i tako dalje sve po rangu.
— O, pàrdôn, izvinite! Neka, neka, ručajte vi samo, — veli gđica Gabriela, ulazeći kod g.-nataroševih, — ja ću malo posle doći.
— O, ništa, ništa! — veli gđa nataroševica. — Mi smo malo poviše zakasnili, izvin’te i vi! — Bar da ste ranije došli, a krasnu smo riblju čorbu imali.
— Molim, molim — ustručava se gđa Gabriela — k’o što sam rekla, ja mogu i malo posle! Na mom duvarskom sátu već prošlo dva.
— Pa i nije vas prevario, — veli gđa nataroševica, — nego se mi malo zadocnili; a u drugim kućama dabome da su davno i davno ručali.
— Bo’me, kako gde! Kako kod koga! — reče zadovoljno Gabriela. — Kod gospodina Ćire, paroha, znam da im danas nije do ručka
— Kod gospod’na Ćire?! — reče radoznalo gđa nataroševica, i postade odmah mnogo uslužnija. — A šta je to bilo tamo, slatka?
— Šta, zar niste čuli?
— Nismo, rođena! Ta molim vas, raskomotite se samo, k’o kod svoje...
— I ništa niste čuli?! I ništa baš?! Ta je l’ možno? — pita Gabriela skidajući maramu. — A ja potrčala da čujem, kažem u sebi: gospođa će kao beamterka to najbolje znati, jer se na ove seoske torokuše, gnedige, ne smete osloniti.
— Ništa, slatka! Ja sam vam ovde k’o u pustinji...
— Ta nije možno! Taz is unmeglih! Ta celo selo samo o tome govori...
— Da nisi ti, Kipro, čuo što? — pita gđa nataroševica muža.
— Ja..., baš ništa — veli g. nataroš.
— Eh, moj suprug — veli očajno debela gđa nataroševica — to vam je upravo beamterska natura; ima taj rđav običaj da ga se ništa, ama ništa, slatka, ne tiče, i ništa neće da mi kaže!... Uvek od desetog nekog čujem što se u selu dogodilo.
— Ta šta govorite, milostiva!?
— Ta brez šale! Nego izvol’te, ne ženirajte se ni najmanje.
— Molim, molim..., ne ustručavajte se ni najmanje... ni najmanje... K’o da i nisam tu! Ja ću evo ovde na kanabe! — reče Gabriela, i sede iza njihovih leđa na jedno kanabe, i izvadi svoj štrikeraj.
— A ne, ne, — ne dâ joj gđa nataroševica. — Se’te, slatka, ovde sas nama. Izvol’te malo dinje, da znate samo kako je slatka, k’o da nije iz paorske bašte, nego k’o da je »cukras« pravio.
— Pa mogu baš jednu kriščicu, onako forme radi, samo da vam ne dam korpu! — veli Gabriela i ostavi štrikeraj.
— No, pa šta je, šta je to, slatka, bilo? — veli gđa nataroševica.
— A ja baš idem pored vaše kuće, pa mislim u sebi: daj, kažem, da svratim k njima, valjda će gospodin-notêr znati sve... Kad ono... vi niste ni čuli! Ne znate ni kol’ko ja!
— Molim vas...
— Ta šta vam ja baš mnogo i znam?! Čula sam, al’ čisto i sama ne verujem... a na spletke mrzim k’o na đavola... Ta znate me, fala bogu..., pa nisam rada da mi se prebaci...
— Verujem, verujem, slatka, i sama sam vam takva.
— Znam, znam, bar meni nemojte, gnedige, govoriti...
— Pa kol’ko znate, slatka, kol’ko znate! — navaljuje gđa nataroševica. — ’Oćete l’ malo šećera na dinju? Ima svakojakih gustova. Eto, moj Kipra vole da pospe dinju biberom il’ tubakom (burmutom)...
— Fala, gnedige, ja volim dinju onako klot naturalnu; osim rajspulfera znate, zbog vetra, i na lice ništa ne mećem...
— A, pa vi nemate ni nužde! Taka koža!
— Dakle slušajte!... Al’ molim vas, milostiva, da zadržite to za vas. Bog zna je l’ to sve i istina, pa nisam rada...
— O, molim, molim, to nije bilo ni nužno... Ako ova riba na astalu, — reče i pokaza na varku od soma, — što progovori, to će se i od mene čuti. Dakle...
— Dakle, čujte! — reče Gabriela i pokloni se g. Kipri natarošu, koji ispušio beše lulu I krenuo se da prilegne malo, naredivši da se ona lubenica ne vadi iz bunara pre nego što se on probudi. — dakle, vi znate da sam ja prijateljica i gospoja-Sidi i gospoja-Persi; ne znam već, gnedige, koju većma i više volem. K’o da smo sestre, ili tako štogođ. Ako se sećate, ja sam vam još pre dve tri nedelje rekla i prorokovala da će biti vašara između njih. A ja što vidim, gnedige, to je viđeno. Još onda sam primetila da nije k’o nekad. A to je sve zbog onom mladića, mladog gospodina Pere, što je sad učitelj ovde. Naravno, i sasvim prirodno; i jedna i druga ima kćer, pa mati k’o svaka mati. Svaka je dobru rada za svoju kćer; a jao, žalosna, a kako i ne bi; ako mati neće, a da ko će?!... Ju, ja sam se baš zaljubila u taj vaš cic; govorim, a sva mi pamet ostala na njemu! Di ste ga, gnedige, uzeli? Da lepa cica! — reče razgledajući haljinu domaćičinu.
— Kod Piškelesovice na roglju, u Bečkereku, treća kuća od apoteke.
— Baš neću imati mira dok i sebi ne kupim...
— Jest, vrlo lep cic! Niste vi prvi kojoj se dop’o.
— A je l’ ostalo još u komadu?
— Bo’me, potrčao je sve sam prvi nobles u Bečkereku i sve razgrabio.
— Juf! Ta nemojte me, gnedige, plašiti! A pošto rif?
— Trideset i dve krajcare, al’ treba se umeti i pogađati.
— Ta šta govorite! Trideset i...
— Ta man’te cic dođavola — prekide je nestrpljiva gđa nataroševica — nego molim vas dalje, samo dalje...
— A, da, pàrdôn, pàrdôn!... Dakle, do tog doba su se i kojekako slagale; al’ od oto doba, krv i nož, krv i nož! Jedna drugu i da ne vidi! A već, doduše, i pre se jedna na drugu tužila. Koliko mi se puta gospoja Sida tužila na gospoja-Persu, — kako je obešenjačka žena! »Kad god ide Melanija u crkvu, uvek zove i moju Julu, a neće sama da ide; samo da se vidi kako je ona gospodske boje, bléda, a moja Jula zdrava pa rumena k’o što je bog dao. A posle, — kaže, — primjetila sam, — kaže mi gospoja Sida, — i to da uvek ona ima nešto osobito, tek samo da nije k’o u ove moje. Ako moja Jula pođe jedne nedelje brez rukavica... a kud će na ovo vreme i da ih navlači!... Melanija odmah navuče rekavice, da pokaže kako je »nobl«; a ako druge nedelje ova moja ponese i navuče rukavice, onda ih opet Melanija ne navuče. Onda opet ’oće da pokaže kako ona ima bele ruke k’o u noblesa, a moja Jula, bajagi, samo ih zato navlači da sakrije svoje od virtšafta ispucane ruke!!! I na to je, — kaže gospoja Sida, — sve ona matora sakramencka beštija uči! — Dugo sam, — kaže, — lupala glavu i študirala dok sam se dosetila toj njenoj uncutariji.« Eto tako su se i pre ogovarale. A ja je tešim i stišavam,... taka mi je, znate, narav, volem sve lepo, brez svađe, pa joj kažem: »Pa možda je to, slatka gospoja-Sido, samo slučajno; vama se to tako čini! Baš vam mogu otvoreno kazati, i uveriti vas, da gospoja Persa, kol’ko je ja poznajem, da ona, naprotiv, baš k’o svoje rođeno dete vole vašu Julu. Baš meni samoj je onomadne kazala kako vam zavidi što imate tako vrednu i zdravu ćer.« — »Eto, — veli ona — «... Ju slatka, baš bi’ vas molila još za jednu malu kriščicu, ova vaša dinja sve se topi u usti.
— O, pa što ne kažete! Izvol’te, molim, izvol’te.
— Fala lepo! Moj pokojni nije mario za dinje. Uvek sam ih kradom jela u kujni s mlađima... Bio je nervozan na dinje zdravo.
— Verujem, ima ljudi razne fele...
— »Eto — veli gospoja Persa — »pripovedam, znate, ja gospoja-Sidi, — »eto ona moja, Melanija to jest, malo-malo pa kašlje! Te kuvaj ovo, te kuvaj ono. Zdravo je nježna, — kaže, — haglih k’o leptirova krila! Sve ja moram da radim, žao mi deteta; šta ćete, kad se za nešto više rodila, — kaže. — A gospoja Sida kako koji dan, sve šira; njena Jula sve radi za nju. Ono je devojka, — fali je gospoja Persa. — Kad korači, sve se trese zemlja pod njom! A ova moja k’o neka balska lepeza; da je duneš, zaustavila bi se negde na tarabi ili na bagremu, kako je laka! Nikakav teži posao nije za nju. A gospoja-Sidina Jula kad se popne na kacu, pa im traje do novoga, a nama oko Sretenija nestane, pa moramo da kupujemo kupusa s pijace.«... »Evo vi’te, — kažem ja gospoja-Sidi, — šta kaže gospoja Persa!... I zar mislite, — okrenu se gđi nataroševici, — da sam je umirila?... Bože sačuvaj! — nastavlja Gabriela. — Tek onda se zgrane, pa stane da đipa i da praska. A ja je jednako umirujem; jerbo ne volem, znate, svađu: volem svaki sa svakim da lepo živi... Molim vas, slatka, ja sam se već obezobrazila, al’ vi ste krivi što umete tako slatku dinju da izaberete...«
— O, molim, molim... s drage volje! Izvol’te! — reče gđa nataroševica, držeći jednako nož u ruci i dinju na krilu. — Al’ poslušajte me! Uzmite malo šećera pa posolite krišku!
— ’Ajd’ baš da vam ne učinim nažao. Ali samo jednu kašičicu!... Dakle, tako ja stišavam. Volem sve lepo; s lepim se, slatka, može sve učiniti. Tako sam utiškavala i, što kažu, krpila! E, al’, bo’me, i tome je bilo kraja! Dok su mene slušali, i dok sam ja mogla... bilo je i kojekako. Al’ otkako dođe onaj mladić, ne sluša me više ni jedna ni druga, pa tako je i došlo do škandala...
— Do škandala?! Molim vas samo brže, šta je, dakle, to bilo? — reče gđa natoroševica, i odseče i sebi krišku dinje. — I ja ogladnila čisto od ljubopitstva... Dakle?
— Samo se malo, gnedige, strpite! Dakle, k’o što sam rekla i kazala, čim je novi učitelj doš’o, odmah su ga saletili i jedni i drugi. Jedan ga dočep’o za rukav, pa ga vuče na ručak; a drugi za drugi rukav i kragn, pa ga vuče na jauzn i večeru. A mladić, siroma’, da se ne zameri ni jednima ni drugima, ajd’ i tamo i ovamo; pa zaređ’o iz jedne kuće u drugu k’o neka komesija. A oni i jedni i drugi udri fali svaki svoju,... a on se samo okreće čas jednoj, čas drugoj. Mladić, naravno, ima oči pa probira i šacuje. Ele, gospoja-Persina Melanija, boga mi, bolje umela; učinila odmah eroberung!... Ta ono... znate... ne treba se baš mnogo ni čuditi; u tom joj je, što kažu, i vek prošao! A posle, i nemecko vospitanje... šta ja furt predikujem i govorim... al’ nemam kome. Eto, i ovde se pokazalo!... Sad će joj padati na um, znam dobro, moje reči, al’ šta je ’asne sada!? Govorim ja njoj otkad još: »Gospoja-Sido, ako ste prava mati, i prijatelj svome detetu, nemojte da je ostavite da bude slepa kod očiju i bez izobraženja; podajte je u lêr kod frajle Nimfidore, da nauči da hekluje štrumfpandle i sas perlama čačkalice za zube i nemecki unterhaltung! Do’će vreme, pa će vas dete proklinjati! Badava, što jest-jest; al’ za ljubazne stvari — samo je nemecki jezik stvoren, slatka! Nije to da govorim i držim stranu što mi je mama bila Nemica,... al’ sasvim je tako. Zar ne? Ja samo kad moram da se svađam i da psujem koga, onda govorim srpski, nekako je za to zgodniji; ali za fine stvari, opet vam kažem: samo nemecki! Samo nemecki, slatka moja!... Sad se ujeda gospoja Sida, a kad sam je ja savetovala da dâ njenu Julu negde na stranu u kuću, u lêr, a ona sva pozelenila, pa đipa, mal’ me nije udarila, pa kaže: »Ne dam ja, dok sam ja živa, — kaže, — moje dete u švapsku kuću; u jednom istom koritu, — kaže, — i mesidu ’leb i peredu veš, i kupadu decu, poganija jedna!« E, eto joj sad...
— Al’ molim...
— Ele, gospodin Pera se zaljubio do ušiju u frajla-Melaniju, pa je svaki dan kod njih, i donosi joj sve lepe nemecke knjige, sentimentalne i pune žalostivni’ stvari za plakanje. I kaže sad da ne bi ni jedne sekunde mogao biti bez nje, to jest Melanije; a da se, ne daj bože, strefi štogođ, otiš’o bi, kaže, iz dešperata, u klošter Mesić u kaluđere.
— Ju, siroma’ mladić!
— I tako frajla Jula ostala na cedilu, pa se iz dešperata zaljubila u Šacu... onog mladog, zdravog, lepog,... ta znate ga sigurno... berberskog asistenta. Ta kako da ga ne znate?! Onog što uvek zalepi mali k’o mladež okrugao flaster na donju vilicu, k’o bajagi bole ga, ima bubuljicu, a ono nije, ne fali mu ni đavola... nego samo iz obešenjakluka, da je još lepši!... A obe mamice više da ne vididu jedna drugu, nego se sekiradu, a sve zbog budućeg zeta. E, sad ko je tome kriv, pitam vas, što se Juli izmakla tako lepa i dobra partija?
— Al’ molim vas, slatka, — opominje je gđa nataroševica, — al’ ja još nikako da čujem...
— Ah, pardon, pardon, milostiva! Naljutila sam se... žao mi sirote Jule, k’o da mi je rođena sestra. Dakle, dosta do toga da je nastala ’ladnoća među njima čerez mladoga her-lerera, toga mladića. Gospoja Sida naučila da prid veče posedi prid kućom, al’ ne može da gleda kad se šeta frajla Melanija i gospodin Pera, pa gospoja Sida protolkovala to tako k’o da je to truc njojzi i Juci. Pa ona onda iznela rešeto pa rešeta žito, a pop-Ćirini onda oni ne možedu da iziđedu pred kuću ni poslom, a kamo l’ radi unterhaltunga. Onda gospođa Persa počne pozivati gospodin-Peru na večeru i posle večere, a iz gospoja Sidine avlije bacadu se sas krompirima u gospoja-Persinu avliju, samo da ne ostanedu dužni. A onda gospoja Persa napusti svoju sluškinju, onu šindivilu Eržu, što su je spevali u šoru s onim mladim apotekarskim subjektom, da trucira gospoji Sidi... Izađe k’o bojagi da počisti sokak ispred kuće, a ona zapeva kol’ko je grlo donosi onu paorsku pesmu: »Pusti, bože, sve gromove tvoje, pa potuci sve komšije moje,« a to se, znate, odnosi na pop-Spirine. Šta mislite!! Bi l’ vam to ikad palo na pamet! A gospoja Sida onda k’o veli: »Kad ti mene sekiraš pesmom, ja ću tebe muzikom! Da vi’š kako ja umem!« I jedno veče dođe lepo Šaca, onaj što sam ga malo pre spomenula, sa čitavom bandom bleh-inštrumenata, gajdi i drugih inštrumenata, i digne sokak na glavu; srela ga... lepo ga vid’la k’o ja vas, milostiva, sad... frau Cvečkenmajerka kad se vraćala od porodilje iz arendaškog sokaka. Kad su se vratili popovi s puta (jer nijedan se nije strefio tada kod kuće), a one obadve udare u plač i tužbu, a supruzi mesto da uredidu stvar i stišadu, a oni se potučedu! I pop Spira, kažu, inzultir’o je gospodin-Ćiru... gađ’o ga peskonicom, i onaj ost’o bez jednog zuba... izbiven mu levi kutnjak, baš s koje je strane i jeo pop Ćira, jerbo desnom se stranom i ne služi, na desnoj su mu svi zubi slabi i šuplji.
— Ta šta govorite!! — pita zaprepašćeno gđa nataroševica.
— Da šta vi mislite! Gospodin Ćira je haglih čovek, a ono je paorenda, pa još nemeški sin! Mož’te predstaviti sebi! Zar niste čuli kakve je muke im’o otac pop-Spirin dok ga je nater’o da se školuje? To je salašar. Triput je, kažu, beg’o iz škole i beg’o na salaš, pa se bricom branio i neće nikako u skamiju... Pa ga onda, četvrti put, otac vez’o ularom i pajvanima iza stražnjeg sica za šarage, pa ga tako odvuk’o u školu, te se jedva skrasio u skamiji.
— Ta šta govorite?!
— Da šta vi mislite?! Još onda k’o dete, pa se vid’lo da će biti od njega neki grubijan, — završi Gabriela mećući štrikeraj u korpicu, koji je posle treće skriške dinje opet izvadila bila.
— Ta, šta je...
— Izvin’te, milostiva, — reče oblačeći se, — al’ ja sam se malo i odviše zadržala! Službenica! Ljubim ruke, gnedige!... Al’ molim vas samo, nikom ni reči! Nek ostane kod vas! Nisam rada! Nisam rada, znate, da me posle popreko gledaju... Službenica!